Žulj na duši

Žulj na duši nastane kad joj obujemo tesne emocije.

Lake korake vam želi Plava Baklava

 

 

Advertisements

Budjenje

Reči mi nedostaju samo kad želim da ih predam dalje, lepe se za mene skrivaju se, ne žele da odu. Da li grešim što ih ipak odvajam s usana, izvlačim iz duše i puštam u neki taj tudji svet da žive dalje svoj život, pošto sam ih mišlju obeležila?

Vraćam se u realnost ili bar želim da verujem da to činim. Jer,ostaje pitanje gde se realnost nalazi i šta smo mi u njoj a šta je ona u nama. Dodirnula sam granice sanja, ušla sam u sliku, izašla iz nje nekakva drugačija, probudjena. I ne pitamse više, posmatram, upijam, postajem pesak i tečem i ugibam se zajedno s vremenom,mestima i ljudima pred čijim pragom se zaustavim.

I htela bih da napišem, da kažem nešto, ali mi beži priča, uvija se oko mene i u meni poput vetra ili muzike. Ništa od budjenja. Ili se ono ipak već desilo?

Dragi moji, sanjarite u svom životu, ne sanjajte ga. Život je tu da se živi. Spojte se s njim u svojoj vremenskoj ravni. Kažu da je ovo godina medjuljudskih odnosa, mnogo toga  se preispituj i menja.

Ako već niste, posejte neko lepo seme u svom srcu i negujte cvet kad spazite nagoveštaj pupoljka. I ako već niste, počnite da volite sebe, jer niko nikad neće umeti tako da vas voli kako to možete umeti vi sami. Zato, ako vam se čini da uzalud čekate pravu ljubav, verujte da je to istina, da neki delić nedostaje jer ste ga sebi oduzeli, misleći da vas kompletiraju drugi i da nije lepo voleti samog sebe. Medjutim, istina je drugačija: niko nas ne može voleti onako kako je nama potrebno da se kompletiramo, a i mi, okrnjeni ne možemo lepo voleti druge. Zaokruženi ljubavlju svaku dalju ljubav smatramo darom i ne tražimo od nje da krpi naše rupe. I volimo bezuslovno.

Učite decu da vole sebe, da stanu svakog jutra pred ogledalo i obraduju se svom liku, požele mu dobar dan pun radosti.

Učite sebe da ne možete menjati druge ali možete promeniti ceo svet menjajući sebe.

Savladajte veštinu dodirivanja sopstvene duše, umesto bežanja od nje. Naučite da vidate svoje rane, ne zatvarajte oči pred njima. Neće ne manje boleti ako se pravite da ih ne vidite.

Vežbajte izgovaranje reči: volim te, oprosti, hvala i osetite njihov eho svakim damarom.

Ne sudite i ne osudjujte prebrzo, jer niko, pa ni mi sami, nije sasvim dobar ni sasvim loš.

Nikad nije previše kasno a ni dovoljno rano za budjenje.

Slučajno

Čudno se sve to povezalo , verovatno upravo zato što slučajnosti ne postoje.

Dese se u životu susreti i mesta koja nas toliko opčine da zanemimo od lepote emocije, iako se u nama sudaraju bujice slika, misli i reči. Na površinu izadje samo osmeh, sanjarski i pomirljiv i nežan i blag i odlučan, osmeh kojim sebi obećavamo povratak. Želimo, tako želimo tada da podelimo s drugima makar delić te snage i lepote, ali ne ide i svede se na kraju samo na jednu zaista istinitu rečenicu:

– Podji sa mnom da ti pokažem. Možda ćeš onda razumeti.

Ne razumeju svi. Ali, razumeju pravi, a to je dovoljno. Snaga plime ljubavi prostruji kroz svaki damar i možete da ćutite beskrajno dugo i nežnim koracima merite nestvarnost lepote. Nije strašno na takvim mestima ni biti sam, jer samoća je samo varka. Sretaćemo upravo tu ljude koje je dovela ista ili slična glad za vibracijom duše. Mimoilazite se na zidinama sanja, dotičete se osmesima, letimičnim pogledima, svako tog trena doteran i umiven sopstvenom spoznajom i znate da niste sami.

I zato neću s vama podeliti ni priču ni fotogtrafije, neću odati koordinate, iako želim, zaista želim, ali prejaka je još uvek emocija. A nije ni previše važno. Dovoljno je da i sami zamislite takvo mesto i susrete i znaćete gde sam bila. I da nije ni malo slučajno što mi je „slučajno“ navodno nepoznat čovek, u trenutku susreta i rastanka, rekao:

– Vi, naravno, znate da slučajnosti ne postoje.

Voli vas Plava Baklava

Varka

Prestali smo da budemo ljudi. Negde, u nekom trenutku ushićenja, na usponu, zaboravili smo se pred ogledalom. Prestali smo da vidimo sadržinu, zaslepljeni sjajem omotača. Postali smo IMIDŽ, reklamna kampanja koja hoda, diše, jede, izlučuje i putem gubi dušu. Postali smo fotografije koje nam kreiraju profi fotografi, biografije koje nam pišu profesionalci vešto transformišući mane u vrline (a zar sve to nisu prosto samo karakterne osobine).  Postali smo sve što nekako nismo mi.

Sastavni deo života je kod većine ljudi faza u kojoj  veruju u svoj zvezdani sjaj i sami zaslepljeni njime, hodaju svetom ubedjeni da to zaista jesu oni i njihova suština, kad sve postaje inventar sa reklame:  bliska osoba, ljudi koji se nazivaju prijateljima, deca kao iz modnih časopisa. I niko ne stiže tad da primeti kako praznina unutar sjajnog marketinga raste i guta smisao.

Postajemo svet zombija. Lepih, doteranih potezima hirurškog noža, napumpanih i ispumpanih po želji, uglancanih, skoncentrisanih na sjaj dijamanata i udaljeni milionima svetlosnih godina od sebe.

Nije strašno kad si takav i odeš u drugu dimenziju jednog dana ne probudivši se iz svog reklamnog sna. Strašno je kad nisi takav i onda posmatraš kako nestaju ljudi, kako životi postaju lažniji no ikad, čist marketing koji odradjuju profi likovi, kako sve više nestaju majstori a kočopere se timovi šegrta ponosni na svoje timske plagijate života.

Pri tom ostaju mahom slepi za činjenicu da što više civilazacijskog napretka to manje znanja, što dalje od zemlje i sunca i neba i vetra to dalje od istine. Da li nas od nje namenski udaljavaju?

Previše svega stavlja nas u poziciju da stalno nešto biramo i biramo, dok nas lažu da nas izbori čine slobodnim. Zarobljeni u sve beskonačnijim nizovima izbora prestajemo da živimo, da dišemo, da volimo,  jer baš sad treba snimiti par selfija, onda ih brzo obraditi u PS-u i baciti još vruće na društvene mreže po konsultaciji s ličnim PR.

Šta li će pobediti? Ljubav i želja ili praznina i zaborav?

Plava Baklava

Volim se … voli me … volim te … voli se …

Sedim u senci tuge rastanka i lovim reči u bekstvu. Nanizane kao perle žuljaju dušu istinitošću i nedostatkom muzike. Prolazno je, ako odlučim da što je bilo ne bude više i po cenu da budem pusto ostrvo. Danas to već mogu.

Zašto su sve prave ljubavi tužne? Zato što nisu prave. Zato što su samo bleda zamena, pokušaj krpljenja svoje i tudje duše. Bezuspešan. Ima zakrpa koje ne drže vodu i rasplinu se kao iluzija, zato što i jesu iluzija. Ostane dubok i bolan trag.

Seme ljubavi nije lako sejati. Učeni smo da je sramno voleti sebe. Da je dobar samo onaj ko se žrtvuje za druge. I tako po svetu hode nesrećne žrtve, željne sreće koju treba drugi da im daju kao naknadu za bol. I bol je sve veća, rane sve dublje, a razlog tako prost.

Ne može nam dati niko ono što nismo u stanju da podarimo sami sebi. Jer niko nas ne može voleti onako kako to možemo mi sami. Dokle god budemo ljubav tražili van sebe da nas kompletira, ostajaćemo nepotpuni i tužni. A tuga radost ne privlači, ni neljubav ljubav. Jednostavno je: ne možemo voleti druge ako ne umemo voleti sebe. Ne možemo prestati da povredjujemo druge ako neprestano povredjujemo sebe.

Ne može se ljubav davati iz presahlog bunara, ona izvire samo sa bistrog živog izvora.

Sedim na obali reke prolaznosti i otudjenja. Razdvajaju nas boli. Neko je živ samo kroz njih. Mnogi. Teku kraj mene. Pogled je nem, skamenjene reči. Vrti se po umornom umu kao pokvarena ploča rečenica: odgovorna sam za svoje reči, ne i za to kako će biti protumačene. Prihvatam izbore koji nas razdvajaju sve više i molim se da drage duše odustanu od bola u ime sreće. One više ne umeju ni da se mole u zanosu produbljivanja rana.  Sedim u senci tuge rastanka.

Volim se … voli me … volim te … voli se …

 Plava Baklava

 

Tri kapi za dušu od Duška

TV ne gleda čovek koji želi da bude informisan. TV gleda čovek koji želi da bude deformisan.

———————————————————————————————-

Meni je u životu značajan sam život, pre svega.

———————————————————————————————-

Mi imamo prava da nekog volimo, ali nemamo prava da bilo koga prisiljavamo da voli nas.

———————————————————————————————-

Jaroslav Dušek

Kašnjenje

– Znaš li da Indijci veruju da brza premeštanja avionom s mesta na mesto nikako za nas nisu dobra?

– Zašto?

– Paaaa, veruju da duša ne može tako brzo da se premešta i tako ostaje da kasni za telom.

– Šta se desi ako preletiš okean, popiješ kafu i kreneš odmah nazad? Čeoni Sudar sa sopstvenom dušom ili se negde mimoidjete?

Blagodarne letnje dane bez kašnjenja za samima sobom vam želi

Plava Baklava