Postojanje

Prolazim kroz sebe zamagljenu oštrim korakom, ne bih li se sudarila s ivicom odjeka i time potvrdila postojanje. Ali ne znam čega. Sebe same ili okolnog sveta . Takmičimo se u dokazivanju ko je kome iluzija. Krijem svoje poene, u strahu da bih ga mogla raspršiti. U koju kulisu ću tad da se udenem, da sitnim vezom svitanje oslikam? Srećom je svet kao svaki svet, malo ohol, pun sebe pa se zabroji lako. Ako rasprši on mene, vratiću se neprimetno kroz slap kapi ili zavesu pahulja. Nečujno ću leći i zadremati u nekim nepoznatim loknama, vrhovima trepavica ili u pregibima kragne kaputa, tiša od leptira i od sna.

Ja sam sebi i igla i konac. Drhtim od hladnoće negde duboko. One od koje srce preskače dok vezuje dah za podignute obrve. Besmislice se nižu iz ledenih prstiju, omamne i slatke. San se lepi za svaku svesnu ćeliju, spreman da mekoćom tetoši obamrlost noći na izdisaju. Bat koraka zvoni u magli. Nestajanje je istina svakog trenutka.

Počinje vatromet.

Mozaik duše

Prazne police ormana prekorno me gledaju, dok razgrćem gomile stvari na krevetu, sedam medju njih, puštam još malo glasnije muziku i krećem da kuckam. Onda se zagubim malo kod Labilne , par puta se zagrcnem od smeha, još toliko puta izgubim nit misli, što s ovom krštenicom nije teško (mada ga sebi prodajem kao znak ispoljavanja produhovljenosti i umetničke duše) , okrenem gomili ledja i kljuckam dalje po slovcima i uspomenama, emocijama i ko zna čemu sve još.

Ovaj mesec je vreme ….. čega? Svaki mesec, svaki dan, svaki uzdah su vreme nečega.

Uzimam u ruke majicu koja miriše na dim tudjih cigareta (ja sam svoje davno izbacila iz upotrebe), na neke mladalačke snove i nezgrapnosti zbunjenih emocija, na razigrane žice violine i osmeh prosut po dirkama pianina. Ja se stvarno izvinjavam što to moram reći, ali lepo me ispod dijafragme boli koliko lutamo, mučimo sebe i druge, slikamo žudnjom umesto ispunjenjem i gubimo trag u netragu, jer ne verujemo putokazima, opčinjeni fikcijom da sve mora biti laž i bol, jer su to jedini dokazi d aje istinito.

Okrećem se vrtoglavom brzinom u svetu začaranih ogledala. Svako od njih sadrži po komadić moje duše, marljivo ih skupljam i pitam se kolika je. Koje je to prostranstvo sibirskih stepa, svih okeana i onog puta do zvezda i nazad, koji volimo da pomenemo kad govorimo o ljubavi i ima li uopšte granice ? Liči ovo na onu scenu iz „Nevena“ pitam se, pitam se

Prišla sam proteklih dana blizu nekim idolima mnogih generacija. Mislila sam da im gledam u oči a susrela sam sebe zbunjenu u njihovoj praznini i potrošenosti. Bi mi odjednom žao svih umetnika. I pomislih koliko smo nezahvalni kad ne shvatamo kroz koji pakao prolaze da bi iznjedrili ono što mi posle koristimo ili zloupotrebljavamo, da bi radovali il´mučili sebe, da bi zavodili il´ napuštali druge.

Privatni profa češkog, koji podučava mog klinca još nekim veštinama sem gramatici pitao me je da li bi mali možda hteo u dramsku grupu. Ma nema šanse, rekoh, on sve to kategorički odbija.  Nije to loše, nije to loše – kaže lik. I onako nema normalnih medju glumcima. Začudjeno sam ga gledala. Ma što se čudite. Znate li koliko treba emocija i energije uložiti da budete neko drugi, da živite njegovu priču i osećanja? I onda da presedlate u drugo sedlo. I tako milion puta , na komandu. Kako da, na kraju znate ko ste uopšte. Eh, kao da mi ostali to znamo. Sanjamo,  a onda se bojimo da živimo – zar to nije skoro isto? Ali, bar sve to radimo dobrovoljno, kad i kako mi odlučimo, bez reda i poretka koji nam odredjuju repertoari.

Jedna od srednjih škola koja nam je bila u užem izboru otpala je jer tamo biti uduvan nije out nego in. Umetnici moraju da prekoračuju granice, da forsiraju kreativnost po narudžbini, da hodaju po ivici stalno. Blago nama koji to radimo samo po nekad i samo kada sami odlučimo. I hvala njima koji rasparčavaju svoje duše da bi se mi tim komadićima posle igrali.

Sve u svemu nemam ništa protiv da mi sin postane pravnik, a da se kreativno izražava u slobodno vreme 😀 .

Još svašta sam htela da vam kažem, ali prazne police ormana vrište da je vreme da ih opet popunim, pa odoh da budem malo korisna i praktična. I da  premerim dušu, da vidim koliko komadića još nedostaje. Mada, ko zna šta se desi ako nekad postane kompletna.

Ljubi vas sve Plava Baklava

 

Crtanje svetlosti

Kao kap rose uzdah se oteo i raspršio se po tek probudjenom danu. Tamom sam opet slikala svetlost. Tehnika koja nije emocionalno baš nešto isplativa, ali često ne umemo drugačije. Tek u kontrastima uspemo da prepoznamo oblike. Malo je stvarnih umetnika koji su savladali veštinu stalnog stvaranja svetlosti iz svetlosti.

Ovog medjunoćja za zrakom posegnula Plava Baklava (iskopano u arhivu neobjavljenih a sad opet tako aktuelnih)

I jedna po malo omiljena iako ne volim to lepo pevanje o tugovanju

Slučajno

Čudno se sve to povezalo , verovatno upravo zato što slučajnosti ne postoje.

Dese se u životu susreti i mesta koja nas toliko opčine da zanemimo od lepote emocije, iako se u nama sudaraju bujice slika, misli i reči. Na površinu izadje samo osmeh, sanjarski i pomirljiv i nežan i blag i odlučan, osmeh kojim sebi obećavamo povratak. Želimo, tako želimo tada da podelimo s drugima makar delić te snage i lepote, ali ne ide i svede se na kraju samo na jednu zaista istinitu rečenicu:

– Podji sa mnom da ti pokažem. Možda ćeš onda razumeti.

Ne razumeju svi. Ali, razumeju pravi, a to je dovoljno. Snaga plime ljubavi prostruji kroz svaki damar i možete da ćutite beskrajno dugo i nežnim koracima merite nestvarnost lepote. Nije strašno na takvim mestima ni biti sam, jer samoća je samo varka. Sretaćemo upravo tu ljude koje je dovela ista ili slična glad za vibracijom duše. Mimoilazite se na zidinama sanja, dotičete se osmesima, letimičnim pogledima, svako tog trena doteran i umiven sopstvenom spoznajom i znate da niste sami.

I zato neću s vama podeliti ni priču ni fotogtrafije, neću odati koordinate, iako želim, zaista želim, ali prejaka je još uvek emocija. A nije ni previše važno. Dovoljno je da i sami zamislite takvo mesto i susrete i znaćete gde sam bila. I da nije ni malo slučajno što mi je „slučajno“ navodno nepoznat čovek, u trenutku susreta i rastanka, rekao:

– Vi, naravno, znate da slučajnosti ne postoje.

Voli vas Plava Baklava

Izmedju redova

Ovih dana gledamo dečje i porodične filmove u velikim dozama. A ja počeh da beležim podtekstove koje nam autori upućuju izmedju redova. Mislim da deca ovo sve srcem znaju, jer nisu stigli još sasvim da se pokvare. Ali, mi treba vredno da učimo.

Nekoliko prvih lekcija, da nam pomognu da čuvamo svetlost:

Kad svoje srce ne koristite, to je isto kao da je slomljeno.

Jednom sam dobio rolere. Jako sam ih želeo, i bojao sam se da ih ne oštetim. Pažljivo sam ih stavio u kutiju i sakrio u orman. Par puta sam ih obuo tek da ih osetim na nogama i opet ih vraćao u sigurnost. I, šta se desilo? Izrastao sam iz njih a da se nikad nisam provozao. Ne dozvolite da se isto dogodi s vašim srcem.

Kevin u filmu „Sam kod kuće II – Kevin u Njujorku“

Mudrost jednog konduktera: Važno je znati smer kretanja, ali je daleko važnije ne bojati se vožnje.

Kondukter iz „Polarnog expresa“

Ne možeš postati dobar miš ako ne naučiš da se bojiš. Na svetu postoji puno divnih stvari kojih se možemo bojati.

Roditelji „naopakog“ miša iz filma „The Tale of Despereaux“

upali svetlost     Autor: P.B.

Tragovi u pesku – Specifična težina uspomena

Nehumanost avio-kompanija najviše dolazi do izražaja pri povratcima s letovanja. Koliko šolja s duhovitim ili romantičnim natpisima, svećnjaka, sobnih fontana, koliko kilograma kamenja i školjki ostaje nepreseljeno u naše domove, da tamo skupljaju prašinu i greju nam sećanjima zimske dane. Koliko svih tih blaga moramo da ostavimo tamo gde budu otkrivena, samo zato što je neko odlučio da je vreme krize, te osim svodjenja obroka u avionu na mini-kiflu sa šunkom treba skresati i težinu prtljaga. Pet kila po čoveku manje. Brzopotezna dijeta.

Da li su toliko teške uspomene, koje bismo poklonili sebi i drugima? Imaju li emocije specifičnu težinu?  Hoće li nam zime bez njih biti hladnije, noći na stalnoj adresi manje mirisne? Ko je dobio ovlašćenja da proceni i propiše koliko njih nam treba a šta je tu, u koferu i danima koji slede prost višak? Ili, u skladu s našim garantovanim ljudskim pravom na slobodni izbor, luxuz za koji ćemo extra doplatiti recimo pola cene low-cost povratne karte ?

Da li će nam vremenom propisati broj fotografija koje smemo poneti nazad u realnost? Hoće li neko izmisliti uspomenometar, koji će proveravati da nismo preterali s pakovanjem divnih trenutaka za prozaičnije večeri i zore od tih koje proživljavamo u nekim zvezdanim daljinama?

Eeee, pa uprkos svemu, spremila sam se da švercujem u ručnom prtljagu odabrano kamenje i ostatke nenaseljenih školjki, u pokušaju da od njih u bazi-oazi sastavim pejzaže naših uspomena. I, ispostavilo se da Grci imaju dušu. I razumevanje za koji kilogram emocija pride. Dok im neko ne propiše da moraju biti i tu dosledniji, a nama ne proda još jednu reklamu: letite brže i više , neopterećeni viškom sećanja. Njima jedno veliko: σας ευχαριστώ a svima nama: welcome to reality.

Svoja previranja podelila s vama: Plava Baklava

 Autor fotografije: Plava Baklava