Predstava

Juče sam bila jedno od srca. Skakala sam po daskama pozornice u smešnom čupavom kostimu i pokušavala da nazrem bar jedno jasno lice u publici. Jedno do srca, poskakujućih, nezgrapnih,  milion svetlosnih godina daleko od gracioznosti. Pahulja je postala previše prostrana, okean pretesan za titraje duše. Ni svetla reflektora nisu mogla da ih umrtve, ni hladne daske pozornice.

Ostalim danima bivam nešto drugo. Obično budem JA, mada ne pod obavezno. Svezana trotoarima svakodnevice, povremeno koračam pozajmljenim koracima, da ne budem odmah prepoznatljiva u nepripadanju.

Zatvorim oči da bolje vidim dok se svetlost radja. Tada se ogleda na unutrašnjoj strani mojih kapaka. Tišina odjekuje zvucima reči izgovorenih u prolazu izmedju dve epizode, dve predstave u kojima postanem jedno od srca. Skakućem po pozornici u smešnom čupavom kostimu i obećavam sebi da više neću pokušavati da nazrem u publici bar jedno jasno lice. Davno su zamućena muljem otudjenosti.

Desno-dva-levo-dva-tik-tak-tik-tak. Juče sam bila jedno od srca …..

 

 

Odraz u vremenu

U tvom sam vremenu

ja samo pahulja,

lakša od trena,

kratkotrajnija od zamaha

krila kolibrija.

 

U tvom sam vremenu

skoro pa ništa,

trun prašine vetrovima nošena,

kapima kiše skamenjena,

dugom po večnosti razlivena.

 

Da li sam ikada počela da postojim,

ili me samo iluzija igrom zavarala?

 

U tvom sam vremenu

sve – za sebe,

jer činiš da – jesam

odraz na nebu večnosti.

 Plava Baklava 🙂