Miris stvarnosti

Postajem trag samo na putu svojih snevanja. Ležim na pozornici, pogleda uprtog u kulise. Dobro su uradjene, uverljivo. Imitacija životne sredine. Možda bih s proleća dodala tu neki potok, ili makar cvrkut ptica, sundjerasto zelenilo, papirno sunce. Sve me više stvarnost podseća na Nevidljivu izložbu. Hodam, zaronjena u potpuni mrak i dodirujem – život.

Na osnovu dodira pokušavam da prepoznam oblike, na osnovu zvuka faze, na osnovu mirisa … na osnovu mirisa možda shvatim da li se nešto zaista i dogodilo. Samo stvarni dogadjaji ostavljaju miris za sobom, trag za prepoznavanje.

Njušim vazduh i čudim se. Današnji dan ne miriše.

Advertisements

U tudjem mraku

Kako se nama samo olako mnoge stvari prosto podrazumevaju. Ne zastanemo ni na tren da se zapitamo kakav bi život bio bez njih, ne cenimo ih, i slabo osetimo istinsko razumevanje prema onima kojima ih je život uskratio. Pomislih sve to u jednom trenu, kad smo utonuli u jedan od najapsolutnijih mrakova u koji sam ikada u životu zakoračila.

Nastavite sa čitanjem