Priča za laku noć

  • Ne  možeš tako seći tišinu. Krvariće. Čekaj da ti pomognem.

Pažljivo joj je vodio ruku kroz prostor koji se uvijao i vibrirao pod pritiskom sekača. Popuštala mu je koncetracija pod uticajem topline njene kože. Osećao ju je čak i kroz debele slojeve zaštitnih rukavica. Ili ga je, možda, ošamućivao miris njene kose, tako blizu njegovog lica. Da nisu oboje imali kacige, dodirnule bi im se kože. Zadrhtao je i od same pomisli. Nije bio siguran da li bi podneo taj osećaj. Znao je za njega iz starih knjiga. Tamo je bio dosta detaljno opisan, tako da je bio siguran da bi ga odmah prepoznao. Ali, kacige su bile tu. Dodir je mogao i dalje samo da zamišlja.

Tiha, stajala je pred zidom tišine. Nije razumela. O kakvom sečenju i krvarenju joj je govorio? Htela je samo da ga dodirne i da se uveri može li vrh prsta proći na drugu stranu ili ga samo ugnuti. Rekli su joj davno još, kad je bila mala (valjda je to bila ona) da se dešavaju čuda kad uspeš prstom da prodješ kroz zid tišine, da se tada pomešaju misli i stvore divne geometrijske slike, nemirne i dinamične poput njenog daha. Taj sekač koji joj je stavio u ruku bio joj je neprijatan i tudj. Da li je lagao kad je tvrdio da tako tišinu sečenje manje boli?

Prvi put je od njega čula teoriju da je tišina živa. Rekao joj je još da postaje opasna ako joj se ne daje redovna porcija ritma misli. Ume da se pretvara u ledeni zid i u hladni okov srca. Ako boravi duže u neposrednoj blizini čoveka, izaziva trajno atrofiranje izvora topline koje ima za direktnu posledicu udaljavanje od ličnih zvezda i zaboravljanje njihovog jezika i muzike. Bojala se toga. Nije želela da doživi. Nije želela još mnogo toga. A ponešto jeste. Zamislila se. Ima li više želja ili neželja? Čudno, nije umela da izbroji.

Gledala je liniju njegovih obrva  kroz svoju i njegovu kacigu. Pokušala je da pronadje sjaj u oku. Pretežak zadatak u ovakvim uslovima. Odsjaj noći lomio joj se pred pogledom, krivio je oblike, ugibao ih. Podigla je levu ruku, onu koju nije držao. Pogledala desnu, njegove prste u rukavici preko njenih. Nije osećala ništa. Previše slojeva. Nije to dobro. Da, naravno,mogla je da pribegne vizuelizaciji, svi su bili vešti u tome. Tako bi, ako poželi, osećala pod vrhovima prstiju i pulsiranje vene koju mu je nazirala na slepoočnici, ako bi htela. Ali nije htela to.

  • Molim te, pusti mi ruku.

Lagano ga je, iznenadjenog, odgurnula. Polako, prst po prst,skinula je tešku rukavicu sa svoje desne ruke. Zagledala se u oslobodjene bele prste kao da ih vidi prvi put. A bilo je bar treći, četvrti, jer je ponekad, krišom i ranije skidala rukavice. Ali, tada je to bilo tajno, da je ne vidi niko.

Zaprepašćeno je gledao njene spore ali odlučne pokrete, pa zatim igru belih oslobodjenih prstiju. Prestao je da vizuelizuje, toliko ga je prizor oslobodjene ruke fascinirao. Uplašio se, previše je to slobode, previše slobode a deluje tako lako, tako slatko, tako postizljivo, tako moguće.

Zid tišine je počeo da se menja. Vibracije su se ubrzale i izazivale izrazita ugibanja. Na krajevima su se pojavile boje. Bio je jako uplašen, sve je to znao samo iz stručne literature. Ples njenih prstiju je i dalje trajao, sad je već oslobodila i levu ruku i pružala ih je obe nekud ka beznadju koje se naziralo iznad njih. Nije volela beznadje, smatrala ga je suvišnim, nepotrebnim, turobnim i smišljeno zastrašujućim. Taj ko ga je tu postavio nije bio dobronameran. Ali, nije još otkrila način kako da ga skloni sasvim. Uspevala je samo da ga zakloni svojim trepavicama, kad bi sklopila oči i unutar njih otvorila celo plavo nebo.

Premestila je pogled ka njegovom licu, nasmešila se kad je u njegovim očima prepoznala strah i odbijanje. Nežno, nečujno vrhovima prstiju je prešla po njegovoj kacigi kao da mu miluje lice. Nem, skoro je prestao da diše. U glavi mu je pulsirao znak za uzbunu. Nešto nije bilo u redu, ovo sve je ličilo na sreću, ali zna se da je sreća mit, ona se ljudima ne dešava. Strah je rastao sa spoznajom da njene konture blede, nestajala je delić po delić, rasipala se u svetlosti. U očajanju je shvatio da je na milisekundu poželeo da je nema, da pobegne od nje. Zaboravio je u toj milisekundi na snagu želje i misli. Ogorčeno je sebi rekao: ma neka, i nije bila neka, puna je mana i sasvim nesavršena. I drska, skida samo tako rukavice, ko zna šta bi joj sledeće palo na pamet. Sad je već bio ljut, povredjen, ubedjen da je dobro što su je njegove misli dezintegrisale. Nije joj tu bilo mesto.

Delići su lebdeli u medjuprostoru formiranom savijenim zidom tišine. Tražili su se i spajali opet, jedan po jedan. Prvo se sastavio osmeh. I misao.

  • Nema veze što će sad da boli i da traje. Vredelo je. Sresti pogled na tren. Sad je mrak manje mračan i tišina manje teška. Ponela sam malo sjaja iz očiju da mi se nadje ako ne uspem da se sakrijem u suzu. Neki trenuci dovoljni su za večnost

Te noći su opet pevale zvezde. Samo, nije bilo nikog da ih čuje jer njihova pesma postaje čujna tek kad je slušaju najmanje dvoje koji veruju u sreću.

Laku noć svim zvezdoljupcima želi Plava Baklava

Advertisements

Zimske noći

Hodam na prstima po naličju noći. Utišavam se da ne bi muzika u mojim očima probudila slučajne prolaznike iz njihovih balada. Crtam korakom praskozorje izmedju pahulja. Reka hladnija od tamnog asfalta zadržava dah ispod mosta po kom koračam, obučena u san i setu i pesmu i smeh. Skupljam pahulje pogledom i trepavicama, dodirujem dahom oblake.

I znam – volim zimu. Utapam se u sve te slojeve propletenih mekoća naslaganih na dušu i telo. I kad koračam, tonem do neba i još malo dalje.

Počinje još jedan dan, radja se iz mirisa cimeta i nekog bdenja.

Mirne snove vam želi Plava Baklava

Preplitanje

Kao da hodam po mlečnom tragu odbegle emocije. Ko zna čija je, otela se noćas kontroli i sad gleda u mene i nada se valjda da imam tajni putokaz, skriven iza koprene nostalgije za nepostojećim. Nisu to  ni iluzije. To je, ma to je, kao da neko krišom u kafu sipa koji gutljaj majčinskog mleka. Poznato kida utrobu neuhvatljivim sećanjem koje se otima kontroli i živi svoj život u nama izvan nas.

Kuda podjoh tuda dodjoh jer nevažno je. Smešni su ovi mali nervozni ciljevi kojima pokušavamo da hipnotišemo dušu, slepi za zvezde, za svaki slučaj, da bismo preduhitrili osećaj promašenosti.

Pa ipak, uprkos razredjenosti emocija, zgusnu se neke noći i sve je tada zagrljaj i stvarnost van sna koji se ponavlja uporno, u pokušaju da nas savlada. Desi se život izmedju dva uštipka u cvrčećem ulju. Desi se osmeh u nekim neočekivanim akordima, dok očekujemo harmoniju. Ne znam ko odlazi prerano: da li hrabri, ili mudri, ili kukavice, ali biće da ostanak do kraja zahteva jednu ludu neponovljivu dozu hrabrosti. I radosti. I života medju mnogim odustajanjima.

Klijanje je, poput radovanja, samo drugi oblik plime. Zapljusnuta životom tonem u javu slatkih sanja, svet bez granica, do prvog budjenja medju projekcijama uplašenog racia. Nije ga lako utešiti, umiriti, ali vremenom ipak stiče neke navike.

Ma sve je u redu dok padaju zvezde i dešava se život utkan u osmehe i treptaje tople zimske noći. Svetlost je tada muzika. Zvuk je milovanje. Misao je davanje. San postaje sudbina. I samo hrabri, najhrabriji pristaju  bar ponekad da sanjaju. A ostali? Tope se u rutini, sasvim samozadovoljni u svom strahu i nesigurnosti.

Korak u dan

Smiraj noći me uvek iznenadi. Ne stignem lako korak u dan da prebacim, te onda vreme naruži brazda borbe sa senkom, zgusnuta kao stari nezalečeni ožiljak.

Senkom sopstvenom. Tudje senke pažljivo zaobilazim. .

Rumen jutra istakne još više njene drhtave obrise u predgradjima duše. Slikam injem po snenim kapcima uspavanku za sutra, u grčevitom pokušaju da ga odložim , dok ne osedlam trenutak koji upravo udišem.  Punim plućima.