Odosmo dalje

Ne znam iz čega a još manje kuda, ali vidim, osećam svakim atomom svog bića: odosmo dalje. Bilo bi to u redu sasvim da nismo otišli ni u šta (naški rečeno: u tri lepe). Onako fino kolektivno, uspešno istripovani da idemo svako za sebe, neizmerno individualno i rešeno, ponosni na sopstvenu jedinstvenost i ubedjeni u neku tamo kreativnost. Jarcaju nas GDPR-om i milionima ostalih nebuloznih iluzija, da nas ubede bar još malo da sistem funkcioniše. Koji sistem, pitate se. Ma nije to više ni važno, neki tamo sistem, naš ili tudj, kao da je nekog briga. Sona kiselina budalaština razlaže sve: povezanost, komunikaciju, porodicu, prijateljstva, ljubavi, istinu. Pre svega – istinu. Mnogi su ono što nisu, previše iskreirani, skoro pa  do granice bezumlja, dovoljno daleko da jedva da mogu nazreti put za povratak.

Bravo, bravo za nas. Uspavane. Neverne.  Umišljene. Gorde. Exponirane. Individualne. Zastrašene. Zaludjene. Otudjene od sebe samih.

Dva extrema postaju postulati života: laž i navodna iskrenost lišena svake empatije. Ostaci fosila se bore i grcaju da održe tragove čovečnosti – i, to je to.

Oprostite, danas je jedan od onih dana kad ne umem drugačije nego da malo  glasno razmišljam.

I da, da ne zaboravim: s vašim ličnim podacima nalažem posebno pažljivo: ne predajem ih dalje, ne prodajem ih jer su me učili da novac nije sve u životu, ne delim ih u svrhu dobre zabave na tudj račun i brišem ih sistematično, kako mi diktira kapacitet mejl boxa (tzv poštanskog sandučeta) osim onih posebno dragih. Ko se prepoznao, može da traži brisanje, ali ne garantujem da ću zahtev ispuniti 🙂

Voli vas sve i dalje Plava Baklava

 

Advertisements

Predstava

Juče sam bila jedno od srca. Skakala sam po daskama pozornice u smešnom čupavom kostimu i pokušavala da nazrem bar jedno jasno lice u publici. Jedno do srca, poskakujućih, nezgrapnih,  milion svetlosnih godina daleko od gracioznosti. Pahulja je postala previše prostrana, okean pretesan za titraje duše. Ni svetla reflektora nisu mogla da ih umrtve, ni hladne daske pozornice.

Ostalim danima bivam nešto drugo. Obično budem JA, mada ne pod obavezno. Svezana trotoarima svakodnevice, povremeno koračam pozajmljenim koracima, da ne budem odmah prepoznatljiva u nepripadanju.

Zatvorim oči da bolje vidim dok se svetlost radja. Tada se ogleda na unutrašnjoj strani mojih kapaka. Tišina odjekuje zvucima reči izgovorenih u prolazu izmedju dve epizode, dve predstave u kojima postanem jedno od srca. Skakućem po pozornici u smešnom čupavom kostimu i obećavam sebi da više neću pokušavati da nazrem u publici bar jedno jasno lice. Davno su zamućena muljem otudjenosti.

Desno-dva-levo-dva-tik-tak-tik-tak. Juče sam bila jedno od srca …..