Tudje srce

Smejem se onako baš, od srca, kad se ramena tresu, oči suze i počinju da bole trbušni mišići od naprezanja. Smejem se, dok te posmatram kako si zaronio vrhove prstiju u  krvavo srce, otvoreno, raspolućeno, izvadjeno na hladnu ploču zbunjujuće ravnodušnosti.  Nervozno kopaš po njemu zbunjen nenalaženjem. A kako da nadješ kad ne znaš šta tražiš. Slepilo neprepoznavanja je najteži vid slepila, teško izlečiv jer sobom nosi balast gordosti, jači od svake empatije pa i od želje za dopadanjem.

Gledaš me pravo u oči, s mešavinom radoznalosti i osvetoljubivosti urezanim u grč oko usana. Što dublje kopaš veće je tvoje nerazumevanje. Iritira te moj smeh i nedodirljivost. Sve si suroviji, delovi srca pretvaraju se u kašu. Moj smeh zveči po pločniku poput rasutih novčića, odražava se o sumorno februarsko nebo i vraća kroz sopstveni eho do mene, da ga upijem, umnožim i ponovo katapultiram u prostor.

  • Ne razumem – sikćeš kroz zube
  • Znam. Žao mi je.
  • Kako je moguće? Ti si…ti si…kamen.
  • Možda, a možda i ne.
  • Da nisi, bolelo bi te kad ti kopam po srcu.
  • Da, bolelo bi me, da je to srce kojim slučajem moje.

Grčiš se u naletu oštrog bola. Preseca ti dah, oduzima na tren moć govora. Izaziva hropac kroz koji,  jedva pomerajući modre usne mrmljaš:

  •  Ako nije tvoje, čije je?

Grizeš usne do krvi, u pokušaju da ne krikneš, jer bol jača.

  • Zbunjuješ me – odgovaram ti.
  • Zbunjuješ me, zaista. Zar ne prepoznaješ srce svoje?

Izbezumljen bezuspešno pokušavaš da bezobličnu krvavu masu opet oblikuješ u čvrst mišić. Tvoj pogled me moli da učinim nešto.

  • Ako je to moje srce, to znači da …

Prekasno je da dovršiš rečenicu.A tako si dobar plan imao. Podsetilo me  je sve to na onaj slučaj kad je otrovnica samu sebe ujela za rep i – umrla.  Moje „izvini“ ne može tu pomoći.

Šteta.

Pažljivo koračam, poledica je. Puštam da mi mraz miluje umorne kapke i štipa obraze. Znaš li šta radim kad nema nikog da mi čuva ledja? Oblačim prsluk , stavljam rančić, ogrnem dušu molitvom i odlazim u noć.

Put čistog srca želi vam Plava Baklava

PS: Ideja nije nova, ali je vredna podsećanja-odsećanja-dsećanja-sećanja-ećanja-ćanja-anja-nja-a…

Volim se … voli me … volim te … voli se …

Sedim u senci tuge rastanka i lovim reči u bekstvu. Nanizane kao perle žuljaju dušu istinitošću i nedostatkom muzike. Prolazno je, ako odlučim da što je bilo ne bude više i po cenu da budem pusto ostrvo. Danas to već mogu.

Zašto su sve prave ljubavi tužne? Zato što nisu prave. Zato što su samo bleda zamena, pokušaj krpljenja svoje i tudje duše. Bezuspešan. Ima zakrpa koje ne drže vodu i rasplinu se kao iluzija, zato što i jesu iluzija. Ostane dubok i bolan trag.

Seme ljubavi nije lako sejati. Učeni smo da je sramno voleti sebe. Da je dobar samo onaj ko se žrtvuje za druge. I tako po svetu hode nesrećne žrtve, željne sreće koju treba drugi da im daju kao naknadu za bol. I bol je sve veća, rane sve dublje, a razlog tako prost.

Ne može nam dati niko ono što nismo u stanju da podarimo sami sebi. Jer niko nas ne može voleti onako kako to možemo mi sami. Dokle god budemo ljubav tražili van sebe da nas kompletira, ostajaćemo nepotpuni i tužni. A tuga radost ne privlači, ni neljubav ljubav. Jednostavno je: ne možemo voleti druge ako ne umemo voleti sebe. Ne možemo prestati da povredjujemo druge ako neprestano povredjujemo sebe.

Ne može se ljubav davati iz presahlog bunara, ona izvire samo sa bistrog živog izvora.

Sedim na obali reke prolaznosti i otudjenja. Razdvajaju nas boli. Neko je živ samo kroz njih. Mnogi. Teku kraj mene. Pogled je nem, skamenjene reči. Vrti se po umornom umu kao pokvarena ploča rečenica: odgovorna sam za svoje reči, ne i za to kako će biti protumačene. Prihvatam izbore koji nas razdvajaju sve više i molim se da drage duše odustanu od bola u ime sreće. One više ne umeju ni da se mole u zanosu produbljivanja rana.  Sedim u senci tuge rastanka.

Volim se … voli me … volim te … voli se …

 Plava Baklava