Tudje srce

Smejem se onako baš, od srca, kad se ramena tresu, oči suze i počinju da bole trbušni mišići od naprezanja. Smejem se, dok te posmatram kako si zaronio vrhove prstiju u  krvavo srce, otvoreno, raspolućeno, izvadjeno na hladnu ploču zbunjujuće ravnodušnosti.  Nervozno kopaš po njemu zbunjen nenalaženjem. A kako da nadješ kad ne znaš šta tražiš. Slepilo neprepoznavanja je najteži vid slepila, teško izlečiv jer sobom nosi balast gordosti, jači od svake empatije pa i od želje za dopadanjem.

Gledaš me pravo u oči, s mešavinom radoznalosti i osvetoljubivosti urezanim u grč oko usana. Što dublje kopaš veće je tvoje nerazumevanje. Iritira te moj smeh i nedodirljivost. Sve si suroviji, delovi srca pretvaraju se u kašu. Moj smeh zveči po pločniku poput rasutih novčića, odražava se o sumorno februarsko nebo i vraća kroz sopstveni eho do mene, da ga upijem, umnožim i ponovo katapultiram u prostor.

  • Ne razumem – sikćeš kroz zube
  • Znam. Žao mi je.
  • Kako je moguće? Ti si…ti si…kamen.
  • Možda, a možda i ne.
  • Da nisi, bolelo bi te kad ti kopam po srcu.
  • Da, bolelo bi me, da je to srce kojim slučajem moje.

Grčiš se u naletu oštrog bola. Preseca ti dah, oduzima na tren moć govora. Izaziva hropac kroz koji,  jedva pomerajući modre usne mrmljaš:

  •  Ako nije tvoje, čije je?

Grizeš usne do krvi, u pokušaju da ne krikneš, jer bol jača.

  • Zbunjuješ me – odgovaram ti.
  • Zbunjuješ me, zaista. Zar ne prepoznaješ srce svoje?

Izbezumljen bezuspešno pokušavaš da bezobličnu krvavu masu opet oblikuješ u čvrst mišić. Tvoj pogled me moli da učinim nešto.

  • Ako je to moje srce, to znači da …

Prekasno je da dovršiš rečenicu.A tako si dobar plan imao. Podsetilo me  je sve to na onaj slučaj kad je otrovnica samu sebe ujela za rep i – umrla.  Moje „izvini“ ne može tu pomoći.

Šteta.

Pažljivo koračam, poledica je. Puštam da mi mraz miluje umorne kapke i štipa obraze. Znaš li šta radim kad nema nikog da mi čuva ledja? Oblačim prsluk , stavljam rančić, ogrnem dušu molitvom i odlazim u noć.

Put čistog srca želi vam Plava Baklava

PS: Ideja nije nova, ali je vredna podsećanja-odsećanja-dsećanja-sećanja-ećanja-ćanja-anja-nja-a…

Advertisements

Ogledala

– Imali smo juče roditeljski i bilo je baš turbulento  – započinje ćaskanje dok čekamo.

Pomislih da je problem zbog njenog sina, koji je ADHD.

– Šta se desilo?

– Paaaaaa, svi smo rešavali jednog malog koji ima Aspergerov sindrom. Jako je prost, pa smo malo svi napali njegovu majku da nešto uradi s njim.

– A šta misliš da bi majka mogla da uradi?

– Pa ne znam, ali svi roditelji se žale da se taj mali baš jako prostački izražava.

– Da li je ikome od vas palo na pamet od koga to dete čuje te prostačke reči?

– Kako to misliš?

– Pa tako lepo. Ta, nazovimo ih „drugačija deca“ samo rade preterano, intenzivnije iste stvari koje rade i prosečna deca. Njihov problem je da ne umeju da procene gde je takvo ponašanje u redu a gde ne. Sad su svi u fazi da pričaju prostački i mali Asperger ima potrebu da bude kao i ostali dečaci, da bi ga prihvatili, ali nema mehanizam koji bi ga zaustavio da se ne ističe u tom uobičajenom vršnjačkom ponašanju, pa tako postaje suviše upadljiv i odskače od ostalih. Medjutim, on je samo ogledalo ostale dece, koja umeju bolje da procenjuju situacije.

– Bože dragi, tako nisam uopšte razmišljala.

Oči su joj se napunile suzama.

– A mi smo je svi napali. Pokušala je da nam objasni koliko je njemu teško i kako se oseća, a ja sam joj odbrusila da bi mogla da se zapita kako je našoj deci s njim. Preterali smo, je l´da? Bili smo baš surovi.

Ćutala sam. Znala sam tu silinu mase pravednih koji ne vide dalje od sopstvenog nosa i ne biraju kud će da udare kamenom.

Poenta ljudskog društva bi trebalo da bude da učimo decu da prihvataju jedni druge. Onu koja su drugačija da što više približimo prihvatljivim normama, a onu prosečnu da naučimo da ne osudjuju, ne budu rigidni, pomažu drugačijima. Nije lako biti drugačiji. Drugačiji mahom najveće greške prave trudeći se iz sve snage da se uklope, da budu isti, da se dodvore proseku, većini.

– Ja ću morati da joj se izvinim.

– Bilo bi ok da popričaš i s ostalim roditeljima. I od njihove dece je taj mali učio ružne reči.

Zašto ovo pišem? Zato što me boli. Boli me ljudska rigidnost, osuda. Boli me hajka na slabe jedinke. Zašto niko ne kaže toj mami: možemo li nekako da vam pomognemo. Kamenovati i osuditi je najlakše. Glumiti pravednika. I pametnjakovića. Najteže je postalo biti čovek. Dati iste šanse. Razumeti. Podržati.

Odbacivanje samo produbljuje i problem i bol. A šteta svakog tužnog i neispunjenog života.

Ogledala su svud oko nas, u svim ljudima koji nas okružuju. Ugrizimo se za jezik pre osude, a zapitajmo se koji deo sebe smo prepoznali u drugom i u drugačijem. I ne zaboravimo – neko to odozgo vidi sve.

Bistar pogled, miran um i srce bez osude vam želim

Plava Baklava

Slušam a ne čujem

– Dobro jutro.

– Ooooo, dobro jutro! Kako ste? Šta mogu danas da Vam ponudim?

– Ma ne znam ni sama, možda malo voća …

Tako teku jutra naša. Hajd´ do škole, pa na putu kući svratim kod omiljenog piljara, po voćke i povrćke za taj dan. Uz njih pokupim i par milih reči, neki širok osmeh, koju želju lepu. Nema toga kod ovih malih koosookih. Ne kažem to što sam neki rasista, no što je činjenica da oni jedva „dobar dan“ umeju razumljivo da izgovore, a osmeh su im valjda amputirali pri rodjenju, šta li. I tako, nadjoh ja ovog brku, pa svakog jutra nosam tih par tramvajskih stanica koje kilo vitamina.

– Mogu li malo groždja da Vama ponudim? Upravo sam ga dovezao i raspakovao.

– Eeeee, kad je tako, dajte dva velika grozda.

Volim da se sladim ovim genetski modifikovanim, bez semenki. Valjda neće rogovi da mi porastu od modifikacije :-). Baš lepo, uživaću uz brzinsko čitanje noviteta po netu. Ma sve sam se tako radovala, dok ne dodje trenutak vadjenja iz kese. Gledam ja grozd, gleda on mene. Ja u neverici, on postidjen, jadan, očerupan, nekako sasušen. Kao da ga je snašla elementarna nepogoda putem. Neverovatno! Osećam da mi navire ljutina. Ma sve mi vrhovi ušiju bride, dok smišljam šta ću svašta ONOM omiljenom piljaru sutra da kažem.

Pa zar meni tako!!!!! Pa kakva je to svežina groždja, kad zrna nigde nema, no samo sasušene peteljke?!?!?! Kako je mogao da mi kaže … ?! … da mi kaže …?! čekaj malo, a šta je on to meni rekao?

Da li mi je obećao da je groždje sveže? NIJE!

Da li mi je obećao da je slatko? NIJE!

A da je sočno? Ma NIJE ni to!

Da je grozd pun zrna? Jok, batice!

Lepo čovek samo reče: „Sad sam dovezao i raspakovao“. Sve ostalo je Made In by Me u mojoj glavi, po sistemu: što je babi milo, to joj se i snilo. I ko je sad tu meni kriv? Tako je to kad čujemo šta hoćemo a ne što nam je rečeno!

Vratih osmeh na mesto. Bacih očerupan grozd. Pojedoh onaj drugi, solidniji. Sutradan svratih opet kod piljara (što ništa neistinito ne obećava) , kupih samo džakče krompira a novo groždje kod malih kosookih, što opet zaboraviše osmeh i ljubaznost da trebuju.

Iiiiiiiiii – svi zadovoljni. A vi? Kako slušate? A kako čujete?

Foto: P.B.

Razumemo se

Oooooo, daaaaa, razvili smo našu komunikaciju do fascinantnih razmera. samo me malo zbunjuje zašto, kad razmenimo „dobar dan“ ne znam da li smo pričali o vremenu ili analizirali ljubavne stihove 🙂 .

Kome li je ovaj filmić namenjen 🙂 :

I još po neka o razumevanju: