Pravi put

Čitam malopre o kineskom radniku koji je pošao kući na proslavu Kineske nove godine. Sve to ne bi bilo čudno da nije pošao na bicikli, i da njegov dom nije udaljen od mesta rada 1.700 km i da nije saznao od policajaca posle 500 km da ide u suprotnom smeru. Pomislih: nije dovoljno samo sebi postaviti cilj, dobro je povremeno proveravati i put kojim se ide jer neki putevi nas samo još više udaljavaju od cilja a da toga nismo ni svesni.

Razmišljam još i nekako ovako … čovek je 500 km vrteo pedale, po auto putu, mali kineski vanzemaljac. Zaustavili su ga policajci da mu kažu da na auto put biciklista ne sme i sažalili se kad su shvatili koliko je jadničak zalutao, kupili mu voznu kartu i otpremili ga na ispravnu stranu.

Razmišljam dalje … moglo je svašta tu da bude. Mogao je mučenik da se vozi regionalnim putevima, obuzet svojim ciljem, ne primećujući putokaze (a možda ni ne ume da ih prepozna, možda se nikada na mapi nije zagledao u put kojim treba da ide), ne razgovarajući ni sa kim, jer zašto bi kad on svoj cilj zna a ubedjen je da poznaje i put. Mogao je tako da vrti pedale danima, nedeljama, mesecima, tužan sve tužniji, umoran, sve umorniji i sve sigurniji da njegov cilj možda više ni ne postoji.

Onda bi možda bio i malo ogorčen, pa malo ljut. Možda bi jednog dana posumnjao i da su drugi neki ljudi namerno srušili ili sakrili njegovo mesto ili premestili put. Onda bi zaključio da je to zato što sreća pripada drugima. I ko zna šta sve još. Možda bi se, obeshrabren, jednog dana zaustavio, seo u prašinu pored puta uz, sad već stari prašnjavi bicikl, spustio umorno lice u dlanove, ošamućen pomišlju da možda roditeljski dom ka kome hita ni ne postoji, da ga je izmislio, izmaštao, da se on sam možda nikada nije ni rodio i da je ova scena pored puta ko zna čiji san.

Ili bi se u nekom usputnom mestu oženio tihom slučajnom Kineskinjom, koja nije neki poznavalac geografije ni puteva, izrodili bi tu i tamo jedno-dvoje dece i nikada ne bi pričali o tome kuda je on to, na samom početku prošlosti, krenuo vrteći pedale. Ne bi pričali jer zašto bi on sa bilo kim podelio svoje želje i snove i strahove još pre nego što ih spali u pepeo, rastrzan sumnjom da li sreća uopšte postoji, da li on ima pravo na nju, da li … da li… da li…. A tamo negde, neki bi uzalud čekali, vremenom ubedjeni da je zaboravio, nemajući kud ni pismo da pošalju. I svi bi mislili da je tu neko bio pogrešan.

A tako je malo bilo potrebno … tako malo da se prepozna pravi put.

Malo zamišljena Plava Baklava

 

Advertisements

Nedodirljivo

Pažljivo sam pokupila tih nekoliko svilenih reči, skoro ih nedodirujući i ne dišući da ne bih oštetila čarobni prah leptirovih krila. Tako i dalje zvone u noći, poput raspevanih zvezda. Mirišu opojnošću otkrivanja postojanja. Skrivene od ostvarenja čuvaju svoju muziku za neke šetnje izmedju oblaka. Plutam medju njima bez pogleda, jer horizont je nestao.

Ostade samo dubina, a u nju se ne mora gledati, ona se oseća, ona se živi kroz ritam srca i Bossa nove , kroz gutljaj kafe dok putuje od ivice šolje, preko usana sve dalje i dublje, kroz slike bez misli, jer misao bude preslaba da pojmi sveobuhvatno a slika neostvarenog prejaka da se misao pred njom ne bi raspala u milion nesuvislih bulaznjenja.

Ne znam u šta da tih par svilenih reči, koje mirišu još i na neka budjenja i imaju ritam neodšetanih koraka, ne znam u šta da ih sakrijem od sebe same. Jer,malo se pribojavam, potrošiću ih, pohabaću ih, izlizaću ih ako ih stalno budem uzimala, obrtala, okretala, dodirivala, provlačila kroz potku misli, poput zlatnih niti, utkivala u tišinu svakodnevne buke haosa. Da, sigurno će se malo te svile kroz pogled provući i ugnezditi se negde ispod trepavica, poput labudova koji više ne lete na jug. Par zrna ću staviti u dno zaborava, da tamo mirišu na sva buduća proleća. I još po neku mrvu bih pod kožu stavila, da mi budu večna toplina i po malo navigacija ka sebi samoj, skoro zaboravljenoj i ponovo otkrivenoj kroz njih.

Neki vozovi noćas su špartali kroz moje snove. Oni koji se čekaju i nikako ne dolaze, dok čekanje traje. I oni drugi, koji nas iznenade dolaskom bez reda vožnje. Stajala sam na peronu s osećajem konačnosti. Pa ipak, voz je došao, iznenada, bez najave. Putovala sam bez kofera, samo s par svilenih reči, pažljivo složenih u  damare, i dlanove hladne od nervoze.

Ne, ne smem ih parčati na mrve. Nežne i svilene predajem ih dubini, da mi se iz nje odjek vraća u svakom trenu kad se osetim slaba ili previše jaka, da me vraćaju sebi onoj skoro zaboravljenoj i listaju slike bez misli,  što idu pravo iz srca. I same će tako postati dubina s mirisom patine i nedoživljenih uspomena, meka i topla, satkana od stalno se ponavljajućih susretanja, sigurni beskraj za sva nepotrošena nadanja, koncertna dvorana za muzike raznih svitanja.

Još samo … samo malo … zaista malo … da ipak malo sebe ustisnem u njih, protiv zaborava.

S ljubavlju nedosanjanog jutra Plava Baklava

 

 

Zov baobaba

Želim da zagrlim baobab, kad vreme prestane da postoji u mom rečniku.

Smešni smo mi ljudi. Uguramo u kutiju par zupčanika i dve kazaljke i mislimo da smo vreme zarobili, obljubili, zagospodarili njime. Ne čujemo ga kako se grohotom smeje, dok teče oko nas, toplo i poznato i nežno i nepostojeće. Poimenujemo ga rečima koje nigde u svemiru ne postoje i samozadovoljno čestitamo sebi na uspehu. A vreme se nečujnim grohotom smeje dalje našoj naivnosti.

Želim u neki smiraj dana da stanem u sred madagaskarskog beskraja, i da, zadržavajući dah pustim pogled da se gubi u beskraju moćne krošnje dok ja grlim  baobab.

 

Preplitanje

Kao da hodam po mlečnom tragu odbegle emocije. Ko zna čija je, otela se noćas kontroli i sad gleda u mene i nada se valjda da imam tajni putokaz, skriven iza koprene nostalgije za nepostojećim. Nisu to  ni iluzije. To je, ma to je, kao da neko krišom u kafu sipa koji gutljaj majčinskog mleka. Poznato kida utrobu neuhvatljivim sećanjem koje se otima kontroli i živi svoj život u nama izvan nas.

Kuda podjoh tuda dodjoh jer nevažno je. Smešni su ovi mali nervozni ciljevi kojima pokušavamo da hipnotišemo dušu, slepi za zvezde, za svaki slučaj, da bismo preduhitrili osećaj promašenosti.

Pa ipak, uprkos razredjenosti emocija, zgusnu se neke noći i sve je tada zagrljaj i stvarnost van sna koji se ponavlja uporno, u pokušaju da nas savlada. Desi se život izmedju dva uštipka u cvrčećem ulju. Desi se osmeh u nekim neočekivanim akordima, dok očekujemo harmoniju. Ne znam ko odlazi prerano: da li hrabri, ili mudri, ili kukavice, ali biće da ostanak do kraja zahteva jednu ludu neponovljivu dozu hrabrosti. I radosti. I života medju mnogim odustajanjima.

Klijanje je, poput radovanja, samo drugi oblik plime. Zapljusnuta životom tonem u javu slatkih sanja, svet bez granica, do prvog budjenja medju projekcijama uplašenog racia. Nije ga lako utešiti, umiriti, ali vremenom ipak stiče neke navike.

Ma sve je u redu dok padaju zvezde i dešava se život utkan u osmehe i treptaje tople zimske noći. Svetlost je tada muzika. Zvuk je milovanje. Misao je davanje. San postaje sudbina. I samo hrabri, najhrabriji pristaju  bar ponekad da sanjaju. A ostali? Tope se u rutini, sasvim samozadovoljni u svom strahu i nesigurnosti.

Raskrsnica

Pod točkovima su se sve brže smenjivale brazde svetlosti i senke. Pozni letnji dan, utopljen u zlatnoj izmaglici drobio se po stazi poput zvezdane prašine. Pevali su koraci šetača u ritmu simfonije ptičjeg hora praćenog zvukom užurbanog okretanja pedala. Mali je bio ispred mene, razigran poput popodnevnog vetra otežalog od mirisa dolazeće kiše.

Ugledala sam je na mestu ukrštanja staza. I parkovi imaju raskrsnice, a ova je baš bila odjednom posebna. U zapadnom delu zakrčena gomilom posečenog granja, sjajna i nalik ogledalu zbog plitke bare razlivene po sredini. Stajala je, onako mlada, puna iluzija i snova, verovatno i ljubavi, u jednostavnoj dugoj haljini, boje šampanjca, podignutog vela na nemirnoj poludugoj smedjoj kosi. Htedoh da viknem malom da stane, da mogu da fotografišem, ali mi se glas zaledi u grlu dok je oko snimalo ceo prizor.

Shvatila sma u sekundi da nešto nije u redu. U njenim pokretima prepoznala sam neku nesigurnost, težinu, možda i tugu i strah. Ni traga od lakoće srećne zaljubljene neveste koja pozira. Vrhom elegantne cipelice odgurnula je zbunjeno rasute komadiće izlomljenih grana, pomerila dva-tri lista otežala od kišnice. To je bio dan koji se celog života pamti. I ona će ga zasigurno pamtiti možda i duže, po senci koja je pala na njega.

Bila sam već dovoljno blizu da bih razaznala bicikle polegle po asfaltu. Jedan koji je delovao odbačeno pored drugog koji je izgledao kao lane presečeno u trku, nekako slomljeno, nasilno zaustavljeno. Ona je nemo stajala i gledala. Dvoje-troje ostalih ljudi kretalo se u tišini, kao u nemom usporenom filmu. Mlado žensko telo u biciklističkim pantalonama naziralo se medju njima. Momak u biciklističkoj opremi je klečao, pažljivim laganim nečujnim pokretima je nešto radio oko devojčine glave.

Steglo me je, opasno me je steglo u grlu, pomešan osećaj brige, panike, tuge, žaljenja, želje da zagrlim svog malca i uverim se da je on bezbedan. Što sam tiše mogla prošla sam na svom četvorotočkašu, truckajući se po komadićima izlomljenih grana. Mokro lišće, klizav asfalt, rasute grančice, ona u haljini boje šampanjca u danu koji se celog života pamti, ma ko zna šta je bilo presudno u sekundi, dovoljnoj da promeni život.

U toku narednih šezdesetak minuta, krstareći stazama parka, osluškivala sam potajno hoće li se čuti zavijanje sirene hitne pomoći. Radovalo me je što čujem samo poznate zvuke lenjog letnjeg popodneva u parku, pomagalo mi je da verujem da je na kraju sve bilo u redu.

U povratku smo prošli preko puste raskrsnice na kojoj više nije stajao niko. Samo je u sred bare ležala mala flaša vode i okrvavljena papirna maramica. Kad smo nešto kasnije išli lagano ka tramvajskoj stanici, zagrlila sam malca i pričala mu o tome da odrasli nisu neranjivi samo zato što su odrasli, da su krhki i lomljivi ali se rado junače, i da je sekund dovoljno duga večnost da promeni ceo život.

Mislila sam opet na nju, u jednostavnoj nežnoj haljini boje šampanjca, zarobljenu u neskladu dana koji se celog života pamti, a nekad i duže. Nije ga sasvim sigurno zamišljala tako, ali većina nas je sasvim drugačije zamislila kompletne svoje živote. I sad smo kao zbunjeni gledaoci u bioskopskoj sali u kojoj je bez najave i upozorenja promenjen program. Mogućnosti za vraćanje ulaznica nema. Ni puta za nazad. Ni reprize. Svaki tren je premijera, bez prethodnog scenarija. Najveći reality shou, gde je ispadanje trajno, neopozivo i označava prelazak u neku drugu, nepoznatu dimenziju. A do tog trenutka možemo samo ostajati verni dodeljenoj ulozi u predstavi zvanoj Život, sa saznanjem da je možda život san a san nije život.