Predstava

Juče sam bila jedno od srca. Skakala sam po daskama pozornice u smešnom čupavom kostimu i pokušavala da nazrem bar jedno jasno lice u publici. Jedno do srca, poskakujućih, nezgrapnih,  milion svetlosnih godina daleko od gracioznosti. Pahulja je postala previše prostrana, okean pretesan za titraje duše. Ni svetla reflektora nisu mogla da ih umrtve, ni hladne daske pozornice.

Ostalim danima bivam nešto drugo. Obično budem JA, mada ne pod obavezno. Svezana trotoarima svakodnevice, povremeno koračam pozajmljenim koracima, da ne budem odmah prepoznatljiva u nepripadanju.

Zatvorim oči da bolje vidim dok se svetlost radja. Tada se ogleda na unutrašnjoj strani mojih kapaka. Tišina odjekuje zvucima reči izgovorenih u prolazu izmedju dve epizode, dve predstave u kojima postanem jedno od srca. Skakućem po pozornici u smešnom čupavom kostimu i obećavam sebi da više neću pokušavati da nazrem u publici bar jedno jasno lice. Davno su zamućena muljem otudjenosti.

Desno-dva-levo-dva-tik-tak-tik-tak. Juče sam bila jedno od srca …..

 

 

Advertisements

Tudje srce

Smejem se onako baš, od srca, kad se ramena tresu, oči suze i počinju da bole trbušni mišići od naprezanja. Smejem se, dok te posmatram kako si zaronio vrhove prstiju u  krvavo srce, otvoreno, raspolućeno, izvadjeno na hladnu ploču zbunjujuće ravnodušnosti.  Nervozno kopaš po njemu zbunjen nenalaženjem. A kako da nadješ kad ne znaš šta tražiš. Slepilo neprepoznavanja je najteži vid slepila, teško izlečiv jer sobom nosi balast gordosti, jači od svake empatije pa i od želje za dopadanjem.

Gledaš me pravo u oči, s mešavinom radoznalosti i osvetoljubivosti urezanim u grč oko usana. Što dublje kopaš veće je tvoje nerazumevanje. Iritira te moj smeh i nedodirljivost. Sve si suroviji, delovi srca pretvaraju se u kašu. Moj smeh zveči po pločniku poput rasutih novčića, odražava se o sumorno februarsko nebo i vraća kroz sopstveni eho do mene, da ga upijem, umnožim i ponovo katapultiram u prostor.

  • Ne razumem – sikćeš kroz zube
  • Znam. Žao mi je.
  • Kako je moguće? Ti si…ti si…kamen.
  • Možda, a možda i ne.
  • Da nisi, bolelo bi te kad ti kopam po srcu.
  • Da, bolelo bi me, da je to srce kojim slučajem moje.

Grčiš se u naletu oštrog bola. Preseca ti dah, oduzima na tren moć govora. Izaziva hropac kroz koji,  jedva pomerajući modre usne mrmljaš:

  •  Ako nije tvoje, čije je?

Grizeš usne do krvi, u pokušaju da ne krikneš, jer bol jača.

  • Zbunjuješ me – odgovaram ti.
  • Zbunjuješ me, zaista. Zar ne prepoznaješ srce svoje?

Izbezumljen bezuspešno pokušavaš da bezobličnu krvavu masu opet oblikuješ u čvrst mišić. Tvoj pogled me moli da učinim nešto.

  • Ako je to moje srce, to znači da …

Prekasno je da dovršiš rečenicu.A tako si dobar plan imao. Podsetilo me  je sve to na onaj slučaj kad je otrovnica samu sebe ujela za rep i – umrla.  Moje „izvini“ ne može tu pomoći.

Šteta.

Pažljivo koračam, poledica je. Puštam da mi mraz miluje umorne kapke i štipa obraze. Znaš li šta radim kad nema nikog da mi čuva ledja? Oblačim prsluk , stavljam rančić, ogrnem dušu molitvom i odlazim u noć.

Put čistog srca želi vam Plava Baklava

PS: Ideja nije nova, ali je vredna podsećanja-odsećanja-dsećanja-sećanja-ećanja-ćanja-anja-nja-a…

Izmedju redova

Ovih dana gledamo dečje i porodične filmove u velikim dozama. A ja počeh da beležim podtekstove koje nam autori upućuju izmedju redova. Mislim da deca ovo sve srcem znaju, jer nisu stigli još sasvim da se pokvare. Ali, mi treba vredno da učimo.

Nekoliko prvih lekcija, da nam pomognu da čuvamo svetlost:

Kad svoje srce ne koristite, to je isto kao da je slomljeno.

Jednom sam dobio rolere. Jako sam ih želeo, i bojao sam se da ih ne oštetim. Pažljivo sam ih stavio u kutiju i sakrio u orman. Par puta sam ih obuo tek da ih osetim na nogama i opet ih vraćao u sigurnost. I, šta se desilo? Izrastao sam iz njih a da se nikad nisam provozao. Ne dozvolite da se isto dogodi s vašim srcem.

Kevin u filmu „Sam kod kuće II – Kevin u Njujorku“

Mudrost jednog konduktera: Važno je znati smer kretanja, ali je daleko važnije ne bojati se vožnje.

Kondukter iz „Polarnog expresa“

Ne možeš postati dobar miš ako ne naučiš da se bojiš. Na svetu postoji puno divnih stvari kojih se možemo bojati.

Roditelji „naopakog“ miša iz filma „The Tale of Despereaux“

upali svetlost     Autor: P.B.

Igranje u pesku

Znaš za BUBU na mom prstenu?

Nesigurna je.

Uvek može da padne i slomi krila.

Znaš za pauka na mom pupku?

Ružičaste je boje i plaši se mreže.

-Luka!

On kaže: „Ne.“

– Bićeš, ipak, moj plišani meda, prirodne, najprirodnije boje! Važi?

       „Ipak, ne“, kaže Luka.

– Ne moraš da budeš moj, budi samo svoj …

       Luka! Luka! Luka!

       Budi svoj, bez moje kolekcije buba!

       Budi šta hoćeš.

       „Ne, ne i ne!“

– Onda mi vrati srebrno srce što sam ti dala za

   uspomenu.

        „Nije kod mene. Dao sam ga drugu.  Sutra ima

        ispit iz Ljubavi. A to košta srebra i krvi.“

– Viteški neki tip?

        „ Da. Živi u zamku na obali …“              

– Onoj našoj?                                                                                     

        „Da. Na našoj obali, u zamku koji stalno krijući posmatramo.“

– Seti se! Šta još radimo dok maštamo o mračnim hodnicima?

  „Mmm … Pričamo o tebi … Uvek pričamo o tebi.“

– Dok ja pričam o sebi ti pokušavaš da naslikaš autoportret. Da ne bi otkrio ko si, dajem ti pudrijeru  s čarobnim ogledalcem. Popravljaš „šminku“, a krajičkom oka se ogledaš. Sasvim dovoljno da vidiš belu prašinu … Ja ti onda pričam bajku o princu Danijelu i njegovom andjeoskom licu. Zamišljaš ga s druge strane ogledala … Pričam ti o njegovom plišanom odelu, zlatnom prstenu i slikarskoj četkici umesto mača ..

        „On slika nekog?“

– Da, kao i Ti. Pokušava  da naslika nekoga.

  „Sebe?“

– Ne sebe, već, svoj odraz u jednoj princezi … Ne uspeva mu, kao ni tebi autoportet.

        „Možda ga princeza ne inspiriše? … A možda se plaši da mu ne pobegne, pa da je onda slika po sećanju?“

– Ne. Ona je sve vreme tu, pored njega. Medjutim on ne može da joj uhvati ni zraz očiji, ni osmeh, ni kosu koja slobodno pada … Stalno mu izmiče, a on ne sme da je počupa i povuče, jer to boli … On je nežan, krhk i zavodljiv. Princezi se to svidja i stalno ga zadirkuje.

         „Zašto to radi?“

– Zato što se plaši ljubavi prema sebi. Zna da uvek može da ga pretvori u sebe i pojede za uspomenu. A kada to učini, čarolija će da nestane.

Kaži, zato, tvom drugu da mi vrati moje srce, inače ću strašno da se naljutim. Sad, briši!

„Dnevnik trnove ružice“ 

Autor: Ana Nadina

photos: PB

 

 

Sr(da)čni razgovor

Žali se srce srcu:

– Blago tebi, kakvo si lepo, čisto, umiveno, veselo, ritmički pulsiraš. Vidi mene: jad i beda, ofucano, izranavljeno, izgrebano, umusavljeno, jedva se vučem. Kako da budem makar manje ugruvano ako ne i srećnije?

– A da pokušaš da se iz pete popneš do grudi, gde ti je i mesto?

Naravoučenije: Nemojte svoja srca vući po prašini i lomiti im krila, kad je nebo njihovo prirodno okruženje

Plava Baklava