Predstava

Juče sam bila jedno od srca. Skakala sam po daskama pozornice u smešnom čupavom kostimu i pokušavala da nazrem bar jedno jasno lice u publici. Jedno do srca, poskakujućih, nezgrapnih,  milion svetlosnih godina daleko od gracioznosti. Pahulja je postala previše prostrana, okean pretesan za titraje duše. Ni svetla reflektora nisu mogla da ih umrtve, ni hladne daske pozornice.

Ostalim danima bivam nešto drugo. Obično budem JA, mada ne pod obavezno. Svezana trotoarima svakodnevice, povremeno koračam pozajmljenim koracima, da ne budem odmah prepoznatljiva u nepripadanju.

Zatvorim oči da bolje vidim dok se svetlost radja. Tada se ogleda na unutrašnjoj strani mojih kapaka. Tišina odjekuje zvucima reči izgovorenih u prolazu izmedju dve epizode, dve predstave u kojima postanem jedno od srca. Skakućem po pozornici u smešnom čupavom kostimu i obećavam sebi da više neću pokušavati da nazrem u publici bar jedno jasno lice. Davno su zamućena muljem otudjenosti.

Desno-dva-levo-dva-tik-tak-tik-tak. Juče sam bila jedno od srca …..

 

 

Advertisements

Još jedan krug

U danima koji svanu muljavi, bez boje i sunca biram načine kako da ga poklonim sebi. Pa me presretne svetlost kad se najmanje nadam, na primer kao buket mimoza, jedini i poslednji, sasvim u trenu kad im vreme nije u maloj cvećari u komšiluku. Mimoze su mi uvek bile simbol kraja zime, dolazećeg proleća, poslednjih februarskih snegova, mirisa Jadrana na umivenom beogradskom asfaltu. Sad je ta simbolika još malo jača, posebno što ih nisam videla baš puno godina.

Zatvaram jednu deceniju. Posebnu. Zahtevnu. Bolnu s milion ponovnih radjanja sebe same. Bila je nalik gusenici, a sad, kad se okrećem vidim je u obličju neobičnog leptira. Bude mi malko žao da nisam bila dovoljno mudra, kad je počinjala, pa da mi ne bude baš takva potrebna, ali s druge strane, hvala joj da je umela da me jednom rukom šamara a drugom drži da ne posrnem.

Da, ovo nije zatvaranje kalendara za jednu godinu, ovo je odmorište na vrhu strmog stepeništa. Sreća je da uvek postoji neki rukohvat.

Hvala ti godino, hvala ti decenijo na svim mapama, lekcijama, putokazima, utehama, preokretima, suzama i smehu, podizanjima na noge posle padova. Hvala na svim zracima sunca, nadanjima, slutnjama, stremljenjima, opraštanjima, osnaživanjima, susretima.

Nije bilo lako, ali sad se jedno poglavlje završava. Idite s mirom, godino i decenijo, medju beleške u sećanjima koja nas čine takvima kakvi se danas budimo, smejemo se, osećamo, mislimo, kafu pijemo, prelazimo ulicu.

I eto, opet nekako …. tako.

_mg_1623

Autor: Plava Baklava

Puno sunca, dobrih spoznaja, zatvorenih krugova, uspešnih etapa želi vam Plava Baklava

Crtanje svetlosti

Kao kap rose uzdah se oteo i raspršio se po tek probudjenom danu. Tamom sam opet slikala svetlost. Tehnika koja nije emocionalno baš nešto isplativa, ali često ne umemo drugačije. Tek u kontrastima uspemo da prepoznamo oblike. Malo je stvarnih umetnika koji su savladali veštinu stalnog stvaranja svetlosti iz svetlosti.

Ovog medjunoćja za zrakom posegnula Plava Baklava (iskopano u arhivu neobjavljenih a sad opet tako aktuelnih)

I jedna po malo omiljena iako ne volim to lepo pevanje o tugovanju

Crtanje svetlosti

Kao kap rose uzdah se oteo i raspršio se po tek probudjenom danu. Tamom sam opet slikala svetlost. Tehnika koja nije emocionalno baš nešto isplativa, ali često ne umemo drugačije. Tek u kontrastima uspemo da prepoznamo oblike. Malo je stvarnih umetnika koji su savladali veštinu stalnog stvaranja svetlosti iz svetlosti.

Ovog medjujutra za zrakom posegnula Plava Baklava