Šta ostane

Odu. Prosto samo odu. Da, ostanu fotografije, pisma, uspomene, zarobljen miris u darivanim predmetima. Sećanja, ostanu i sećanja. I svetlost koju su nam uneli u dušu. I ostanu profili na fejsbuku, i skajpu s kojih više nikad niko ne napiše a koje nemamo snage da obrišemo.

 

Advertisements

Principi

Na svojim principima volim njihovu fleksibilnost i lakoću s kojom mogu da ih promenim.

Ako nemam dovoljno snage, hrabrosti ili veštine da živim onime što volim, vreme je da počnem da volim ono čime živim.

Neopozivost nije znak vrline i odlučnosti. Neopozivost je znak okoštavanja unutar nas, znak straha od sopstvene promene i radoznalosti.

Fleksibilnost principa i odluka ne smatram nedostatkom karaktera ni čvrstine nego znakom sazrevanja, argumentovanog preispitivanja i rasta ličnosti. Ta fleksibilnost ostavlja prostora za opraštanja sebi i drugima. Sposobnost opraštanja je jedan od znakova da Bog stanuje u duši.

Sve postaje mana kada se dovede do preterivanja, zloupotrebe i apsurda.

Neka jutra imaju slani ukus. Nije to ukus mora ni suza. To je ukus kretanja koje ne prestaje čak ni kada smo ubedjeni da ne preduzimamo više apsolutno ništa. To je ukus krvi koja pulsira našim žilama možda najžešće upravo tada kada, gušeni aritmijom,  sebe ubedjujemo da odustajemo od sebe, od ljudi, od lepog u nama i u njima.

Ne važe isti principi uvek ujutro i uveče, jer jutro može promeniti sve, počevši promenom boje dana koji se ogleda u tek probudjenim očima.

Moje dete voli sva jela s karijem a ne voli da ga ljube. Ja volim i kari i poljupce. Rekla bih da se razlika bazira na njegovom nedostatku iskustva.

Sreća se ne odlaže za sutra, jer sutra možda neće postojati. Tuga se može odlagati i za sledeću godinu, jer nikakva šteta neće se desiti ako tugu ne proživimo.

Kažu: sve prave ljubavi su tužne. To je jedna od najbestidnijih laži i manipulacija. Ljubav nije tužna. Ako se desi tuga to je pouzdan znak da se ne radi o ljubavi, posebno ne o pravoj. Prave ljubavi ne tuguju, one traju i menjaju se i obogaćuju, rastu zajedno s onima koji se vole. Zato jesu prave. Bivše ljubavi su bivše baš zato što nisu bile prave.

Ko ti da krila leptira, let sokola, korak gazele, osmeh gorskog jezera voleće svoj odraz u tvojim stopama i smehu, jer će se uvek u njemu prepoznavati i znaće da je stalni stanovnik tvoje duše. Nagovaraće te na nov let, i nove korake, izazivaće nove osmehe jer svi oni su znak čudesne magije ljubavi i delo bliske duše umetnika.

Pročitala sam juče divnu misao: nismo se molili do kraja, te je tako molitva ostala neuslišena. Kad je krenulo da biva bolje i delovalo da je cilj blizu, molitva je zaboravljena, oni koji su se molili poverovali su da dalje mogu sami … Šteta.

I da, lepo je meni govorila mama: „Dete, kloni se onih što po svaku cenu žele da pate jer samo tako misle da su živi. Ti će pokušavati da ti kasape srce da bi mogli u tvojim suzama da traže svoju sreću“. Učim, vredno učim. Hvala ti, mama. I odavno već znam zbog čega vredi plakati a za čime se ne žali nego se kaže „Bože, hvala ti što si me sačuvao“.

Divan zimski dan vam želi Plava Baklava

 

Ćutim

Ćutim. Neki trenuci bili bi prazni kad bi ih ispunile reči. I ovako su bolni uprkos želji da u njih budu utkane samo lake sanje.

Ćutim. Nemir se trudim da od sebe same skrijem. Koprena sećanja danas suzu mami. Zbog nečeg što jeste i nečeg što nije.

Danas ne mogu ni da se pitam, ni da se nadam, ni da verujem. Na tren je ućutalo sve u meni, svaki damar. I neke lepote ćutim i čuvam samo za sebe. Možda u strahu da  se ne potroše.

Danas …. danas …. sve je postalo meka tišina, sve je ostalo samo ćutanje. Bože, kako ta ćutanja umeju da budu glasna, da vrište i dušu deru!

Ćutim jer samo tako se čujemo … najzad …. opet … makar na tren 😦

Raskrsnica

Pod točkovima su se sve brže smenjivale brazde svetlosti i senke. Pozni letnji dan, utopljen u zlatnoj izmaglici drobio se po stazi poput zvezdane prašine. Pevali su koraci šetača u ritmu simfonije ptičjeg hora praćenog zvukom užurbanog okretanja pedala. Mali je bio ispred mene, razigran poput popodnevnog vetra otežalog od mirisa dolazeće kiše.

Ugledala sam je na mestu ukrštanja staza. I parkovi imaju raskrsnice, a ova je baš bila odjednom posebna. U zapadnom delu zakrčena gomilom posečenog granja, sjajna i nalik ogledalu zbog plitke bare razlivene po sredini. Stajala je, onako mlada, puna iluzija i snova, verovatno i ljubavi, u jednostavnoj dugoj haljini, boje šampanjca, podignutog vela na nemirnoj poludugoj smedjoj kosi. Htedoh da viknem malom da stane, da mogu da fotografišem, ali mi se glas zaledi u grlu dok je oko snimalo ceo prizor.

Shvatila sma u sekundi da nešto nije u redu. U njenim pokretima prepoznala sam neku nesigurnost, težinu, možda i tugu i strah. Ni traga od lakoće srećne zaljubljene neveste koja pozira. Vrhom elegantne cipelice odgurnula je zbunjeno rasute komadiće izlomljenih grana, pomerila dva-tri lista otežala od kišnice. To je bio dan koji se celog života pamti. I ona će ga zasigurno pamtiti možda i duže, po senci koja je pala na njega.

Bila sam već dovoljno blizu da bih razaznala bicikle polegle po asfaltu. Jedan koji je delovao odbačeno pored drugog koji je izgledao kao lane presečeno u trku, nekako slomljeno, nasilno zaustavljeno. Ona je nemo stajala i gledala. Dvoje-troje ostalih ljudi kretalo se u tišini, kao u nemom usporenom filmu. Mlado žensko telo u biciklističkim pantalonama naziralo se medju njima. Momak u biciklističkoj opremi je klečao, pažljivim laganim nečujnim pokretima je nešto radio oko devojčine glave.

Steglo me je, opasno me je steglo u grlu, pomešan osećaj brige, panike, tuge, žaljenja, želje da zagrlim svog malca i uverim se da je on bezbedan. Što sam tiše mogla prošla sam na svom četvorotočkašu, truckajući se po komadićima izlomljenih grana. Mokro lišće, klizav asfalt, rasute grančice, ona u haljini boje šampanjca u danu koji se celog života pamti, ma ko zna šta je bilo presudno u sekundi, dovoljnoj da promeni život.

U toku narednih šezdesetak minuta, krstareći stazama parka, osluškivala sam potajno hoće li se čuti zavijanje sirene hitne pomoći. Radovalo me je što čujem samo poznate zvuke lenjog letnjeg popodneva u parku, pomagalo mi je da verujem da je na kraju sve bilo u redu.

U povratku smo prošli preko puste raskrsnice na kojoj više nije stajao niko. Samo je u sred bare ležala mala flaša vode i okrvavljena papirna maramica. Kad smo nešto kasnije išli lagano ka tramvajskoj stanici, zagrlila sam malca i pričala mu o tome da odrasli nisu neranjivi samo zato što su odrasli, da su krhki i lomljivi ali se rado junače, i da je sekund dovoljno duga večnost da promeni ceo život.

Mislila sam opet na nju, u jednostavnoj nežnoj haljini boje šampanjca, zarobljenu u neskladu dana koji se celog života pamti, a nekad i duže. Nije ga sasvim sigurno zamišljala tako, ali većina nas je sasvim drugačije zamislila kompletne svoje živote. I sad smo kao zbunjeni gledaoci u bioskopskoj sali u kojoj je bez najave i upozorenja promenjen program. Mogućnosti za vraćanje ulaznica nema. Ni puta za nazad. Ni reprize. Svaki tren je premijera, bez prethodnog scenarija. Najveći reality shou, gde je ispadanje trajno, neopozivo i označava prelazak u neku drugu, nepoznatu dimenziju. A do tog trenutka možemo samo ostajati verni dodeljenoj ulozi u predstavi zvanoj Život, sa saznanjem da je možda život san a san nije život.

Limun versus …

Dobro ohladjen martini je uvek bolje rešenje od čaše gorčine. Pogled pada na plutajuću krišku limuna. Pomisao na njenu kiselost tera usne na nesvesno grčenje u nemom pokušaju da je eliminišu. Istovremeno, suze se suše, prekinut je link beznadja  izmedju suznih kanala i misli. Mozak se skupio sav u onu tanku crtu čvstine koju su izvajale usne u svojoj bitci, dok kriška limuna i dalje nevino pluta. Skoro je šteta popiti martini i prekinuti tu šašavu igru emocija i koncentracije. Ko će koga da nadjača?

Sedeo je na drvenoj stolici bez naslona za ruke, trudio se da bude hrabar svom snagom svojih devet i tri frtalja godina i objašnjavao kako se ipak boji, raspitivao se da li će  boleti.

– Vidi, sve će biti u redu, samo sad na trenutak pomeri glavu u stranu i isplezi jezik – reče autoritativno buckasta sestra, vragolasto namigujući.

Srećom, još je dovoljno mlad i naivan da posluša. Trza se dok igla ulazi pod kožu, oči se cakle od neodlučnih suza, ne zna šta bi sa jezikom da uradi.

– Goooo-toooo-vo. Možeš da vratiš jezik na mesto  – namignula mu je lepeći flaster.

– Ali … ali … jezik mi nije pomogao, bolelo je – jedva je izmucao izmedju prigušivanih jecaja.

– Naravno da nije pomogao, mora malo da boli. Ali, skrenuo ti je pažnju – namignula je opet i štipnula ga nežno za bledi obraz.

Kao limun, martini i suze. Ili tako nekako. Kad zaboli duša, da li da iščupam srce ili mozak, šta bolje skreće pažnju? Misliću o tome sutra, kad se raspline anestetičko dejstvo nota.

Laka vam i svilena bila predstojeća noć 🙂