Pažnja! Kamenje na putu

Počela je da me žulja iznenada omiljena čizma. Hipermeka, superudobna, jedna od onih u kojima se ne korača nego pleše po oblacima.  Jedna od onih za koju nikad poverovali ne biste da ume da žulja. Žuljala je danima, neverovatno istrajno, sve jače a ja sam trpela, u čudu, očekujući da to nije istina i da će prestati ako ne poverujem, ili dobro izignorišem. Na kraju mi je peta bila ožuljana toliko da više ni bosa nisam bez bola mogla da hodam i u svakom trenu sam bolno bila svesna njenog postojanja.

Kad me je izdalo strpljenje, odlučila sam da pobunjenu čizmu iznutra „tapaciram“ vaticom, na odredjeno vreme, dok se ne urazumi. Opet sam koračala lako, ali se jutros rodilo pitanje: da mi život nije postao suviše lagodan, pa se čizma setila one o kamenu u cipeli, ma znate na koju mislim.

Odvadila sam deo tapacirunga, za svaki slučaj.  🙂