- Ne možeš tako seći tišinu. Krvariće. Čekaj da ti pomognem.
Pažljivo joj je vodio ruku kroz prostor koji se uvijao i vibrirao pod pritiskom sekača. Popuštala mu je koncetracija pod uticajem topline njene kože. Osećao ju je čak i kroz debele slojeve zaštitnih rukavica. Ili ga je, možda, ošamućivao miris njene kose, tako blizu njegovog lica. Da nisu oboje imali kacige, dodirnule bi im se kože. Zadrhtao je i od same pomisli. Nije bio siguran da li bi podneo taj osećaj. Znao je za njega iz starih knjiga. Tamo je bio dosta detaljno opisan, tako da je bio siguran da bi ga odmah prepoznao. Ali, kacige su bile tu. Dodir je mogao i dalje samo da zamišlja.
Tiha, stajala je pred zidom tišine. Nije razumela. O kakvom sečenju i krvarenju joj je govorio? Htela je samo da ga dodirne i da se uveri može li vrh prsta proći na drugu stranu ili ga samo ugnuti. Rekli su joj davno još, kad je bila mala (valjda je to bila ona) da se dešavaju čuda kad uspeš prstom da prodješ kroz zid tišine, da se tada pomešaju misli i stvore divne geometrijske slike, nemirne i dinamične poput njenog daha. Taj sekač koji joj je stavio u ruku bio joj je neprijatan i tudj. Da li je lagao kad je tvrdio da tako tišinu sečenje manje boli?
Prvi put je od njega čula teoriju da je tišina živa. Rekao joj je još da postaje opasna ako joj se ne daje redovna porcija ritma misli. Ume da se pretvara u ledeni zid i u hladni okov srca. Ako boravi duže u neposrednoj blizini čoveka, izaziva trajno atrofiranje izvora topline koje ima za direktnu posledicu udaljavanje od ličnih zvezda i zaboravljanje njihovog jezika i muzike. Bojala se toga. Nije želela da doživi. Nije želela još mnogo toga. A ponešto jeste. Zamislila se. Ima li više želja ili neželja? Čudno, nije umela da izbroji.
Gledala je liniju njegovih obrva kroz svoju i njegovu kacigu. Pokušala je da pronadje sjaj u oku. Pretežak zadatak u ovakvim uslovima. Odsjaj noći lomio joj se pred pogledom, krivio je oblike, ugibao ih. Podigla je levu ruku, onu koju nije držao. Pogledala desnu, njegove prste u rukavici preko njenih. Nije osećala ništa. Previše slojeva. Nije to dobro. Da, naravno,mogla je da pribegne vizuelizaciji, svi su bili vešti u tome. Tako bi, ako poželi, osećala pod vrhovima prstiju i pulsiranje vene koju mu je nazirala na slepoočnici, ako bi htela. Ali nije htela to.
- Molim te, pusti mi ruku.
Lagano ga je, iznenadjenog, odgurnula. Polako, prst po prst,skinula je tešku rukavicu sa svoje desne ruke. Zagledala se u oslobodjene bele prste kao da ih vidi prvi put. A bilo je bar treći, četvrti, jer je ponekad, krišom i ranije skidala rukavice. Ali, tada je to bilo tajno, da je ne vidi niko.
Zaprepašćeno je gledao njene spore ali odlučne pokrete, pa zatim igru belih oslobodjenih prstiju. Prestao je da vizuelizuje, toliko ga je prizor oslobodjene ruke fascinirao. Uplašio se, previše je to slobode, previše slobode a deluje tako lako, tako slatko, tako postizljivo, tako moguće.
Zid tišine je počeo da se menja. Vibracije su se ubrzale i izazivale izrazita ugibanja. Na krajevima su se pojavile boje. Bio je jako uplašen, sve je to znao samo iz stručne literature. Ples njenih prstiju je i dalje trajao, sad je već oslobodila i levu ruku i pružala ih je obe nekud ka beznadju koje se naziralo iznad njih. Nije volela beznadje, smatrala ga je suvišnim, nepotrebnim, turobnim i smišljeno zastrašujućim. Taj ko ga je tu postavio nije bio dobronameran. Ali, nije još otkrila način kako da ga skloni sasvim. Uspevala je samo da ga zakloni svojim trepavicama, kad bi sklopila oči i unutar njih otvorila celo plavo nebo.
Premestila je pogled ka njegovom licu, nasmešila se kad je u njegovim očima prepoznala strah i odbijanje. Nežno, nečujno vrhovima prstiju je prešla po njegovoj kacigi kao da mu miluje lice. Nem, skoro je prestao da diše. U glavi mu je pulsirao znak za uzbunu. Nešto nije bilo u redu, ovo sve je ličilo na sreću, ali zna se da je sreća mit, ona se ljudima ne dešava. Strah je rastao sa spoznajom da njene konture blede, nestajala je delić po delić, rasipala se u svetlosti. U očajanju je shvatio da je na milisekundu poželeo da je nema, da pobegne od nje. Zaboravio je u toj milisekundi na snagu želje i misli. Ogorčeno je sebi rekao: ma neka, i nije bila neka, puna je mana i sasvim nesavršena. I drska, skida samo tako rukavice, ko zna šta bi joj sledeće palo na pamet. Sad je već bio ljut, povredjen, ubedjen da je dobro što su je njegove misli dezintegrisale. Nije joj tu bilo mesto.
Delići su lebdeli u medjuprostoru formiranom savijenim zidom tišine. Tražili su se i spajali opet, jedan po jedan. Prvo se sastavio osmeh. I misao.
- Nema veze što će sad da boli i da traje. Vredelo je. Sresti pogled na tren. Sad je mrak manje mračan i tišina manje teška. Ponela sam malo sjaja iz očiju da mi se nadje ako ne uspem da se sakrijem u suzu. Neki trenuci dovoljni su za večnost
Te noći su opet pevale zvezde. Samo, nije bilo nikog da ih čuje jer njihova pesma postaje čujna tek kad je slušaju najmanje dvoje koji veruju u sreću.
Laku noć svim zvezdoljupcima želi Plava Baklava
NeZnamŠtaMiBi 