Kad odstranimo sujeverja i mitove iz svih duhovnih tradicija na celom svetu, ostace nam zdrav razum. Kad je zdrav razum u pitanju, nema razlike medju tolteckom, egipatskom, hriscanskom, budistickom ili islamskom tradicijom, zato sto sve ove tradicije proizilaze iz istog izvora. Sve poticu od ljudskog integriteta.
(Don Miguel Ruiz „The voice of knowledge“)
*
NeZnamŠtaMiBi 
„Mnogi od nas misle da bi svet mogao biti spašen samo ako bi se združile dobra volja i tolerancija. To je lažna ideja. Svet ne može biti spašen dobrom voljom ili tolerancijom, već jasnoćom misli. Od kakve bi koristi bilo da ste tolerantni prema drugima, ako ste istovremeno ubeđeni da ste samo vi u pravu, i da greši svako ko misli drukčije?“
Mislim da u ovome leži problem čovječanstva i odgovor na pitanje:“ zašto je zdrav razum nemoguća misija?“
Mozda je zackoljica u tome sta uopste tolerancija znaci. Ne mozemo biti tolerantni i ubedjeni da smo u pravu. Znaci, treba prvo da „preradimo“ sebe, da shvatimo da ne treba nista i nikoga da sudimo. Mozemo da konstatujemo, ali bez osude, kategorizacije. Tada nece biti ni u nama ubedjenje da smo mi u pravu. Niti cemo imati potrebu da drugi misle kao mi. Zato je vazno i da shvatimo da svako od nas ima svoju pricu, i samim tim nacin kako dozivljava istu situaciju. Zato se razlikuju secanja ucesnika istog desavanja. I svako je tu u pravu 🙂 .
Uceni smo da se okrecemo ka „napolje“ a onda to pstaje problem. zavisimo od emocija, sudova i dobre volje okoline, kroz sve to ocenjujemo sami sebe, a okolinu kaznjavamo kad je ta ocena niska. Ako neko kaze: treba se okrenuti sebi, nastane horsko pevanje: ali to je egoizam, sebicnost. Medjutim, opet je samo izvrnut smisao. Jasnoca misli je svakako neophodna 🙂
Dobro mi dosli 🙂
Po licnom misljenju, problem predstavljaju predrasude kojima nas uce cim se rodimo, kao i formalno obrazovanje (osnovna, sredna skola…) koje nas samo nastavljaju uciti o granicama, religijama, boji koze i sl.
Tesko i jako rijetko se neki mladi mozak moze oduprijeti tako jakom i utemelenom uticaju. Djecu moramo uciti da postavljaju pitanja, a ne samo odgovaraju na pitanja koja im mi postavimo i to sa odgovorima koje mi ocekujemo od njih.
Jer, primjetio sam da djeca u skoli, ukoliko kazu svoje misljenje o nekoj tematici, automatski budu kaznjena losom ocjenom, i samim tim, stvara im se slika da je svaka njihova vlastita misao pogresna i da se trebaju drzati predefinisanih misli, tradicija i svog „stada ovaca“
Prosto je nemoguce ocekivati od tako unistenih mladih mozgova da imaju zdrav razum 😦
Apsolutno se slazem. Bilo je i bice, na zalost. Vrlo cesto se ne ocenjuje pronicljivo razmisljanje, originalno, samostalno, nego upravo postovanje uhodanih sablona. Cesto je sujeta odraslih, ukljucujuci ucitelje/nastavnike/profesore „ugrozena“ originalnim pristupom mladog coveka i kazna sleduje zbog straha da ce pasti sa pijedestala, na kom misle da moraju po svaku cenu da se zadrze. Predrasude su zaista jos uvek ogromne. Svako iskakanje iz proseka i dalje nije bezopasno.
Medjutim, ipak se po malo stvari menjaju, makar ovde tako deluje. Mog malog uciteljica pusta da racuna kako hoce, bitno je da da ispravan rezultat. Citala sam divnu knjigu „Kako pricati sa decom da bi vas slusala, kako ih slusati da bi vam verovala“. I jedna od stvari koja me je potpuno opcinila je upozorenje na to da ne bogaljimo decu namecuci im svoja resenja. Preporuka je da im ne dajemo brzo odgovore na pitanja, negoda odgovaramo pitanjem „a sta ti mislis o tome“. Tako im razvijamo mastu, logicno zakljucivanje, ne serviramo im instant gotova resenja koja moraju da prihvate. Deca uvek imaju neku sjajnu teoriju i pogled na problem. I sve to se lako pretvori u vrlo inspirativnu igru i komunikaciju.
Mada stada ovaca ce jos dugo trajati, jer sta bi pastiri kad bi sve ovce razmisljale 🙂 . Ali, rekla bih da neke stvari ipak sebi probijaju polako put ka svetlosti 🙂 .