Ako želiš da svoje dete navedeš na ispravan put, povremeno tim putem i sam moraš da koračaš.
Josh Billings
Sa životom je kao sa igrom. Nije važno koliko traje, nego kako se igra.
Lucius Annaeus Seneca
Par razmenjenih reči na monitoru za dobro jutro otvorilo je širom još jedan prozor u mojoj glavi i neke tuge, borbe, dileme i nezvesnosti uobličilo u saznanje da sam od života, u stvari dobila neizmerni dar, dar da stalno iznova mogu da postajem i ostajem DETE.
Nekako mi je sve jasnije da smo stvorili svet koji je prema deci krajnje neprijateljski, prepun zahteva da se ona stalno u nečemu prilagodjavaju nama. Ne izostavljamo ni jednu priliku da ne podvučemo svoju superiornost, nadmoć i samim tim, neophodnost njihovog povinovanja. Malo čudno, zar ne, ako uzmemo u obzir da su se oni tek ispilili a mi pre dnjih stavljamo zadatke kojima ni sami nismo dorasli.
Pri tom, oni često mnogo bolje od nas znaju šta je život. I kako ga živeti, a da ostane osmeh sačuvan. Često svoju ulogu roditelja transformišemo u zadatak da ih oblikujemo, lomimo, ukalupljujemo, po mogućstvu preslikamo sebe u njih i učinimo ih neslobodnijim nego što smo to mi sami. I sve to nazivamo civilizacijskim napretkom. A izmiče nam da je to šansa da konačno promenimo sebe i porastemo do – DETETA.
I onda se nadje šačica izabranih kojima zapadne u životu zadatak da budu PRATIOCI na putu odrastanja dečjim dušama koje ne pristaju tek tako da se povinuju i odreknu slobode bivstvovanja. Tu počinje divna avantura sopstvenog oslobadjanja, povratka detetu u sebi, ako shvatimo da se ne treba boriti nego teći i rasti. Koračanje tim putem popločano je mnogim strahovima, ali njihova mala topla ruka kao izvor neizmerne ljubavi, poverenja, topline, utehe uvek je tu da nas ohrabri da nastavimo put povratka sebi.
Oholi svet odraslih, prepotentno ih gura u kategorije lakih moždanih disfunkcija, ADD, ADHD i ko zna šta sve još, lepi etikete ne bi li odbranio svoju nemoć da ih uobliči prema svojoj slici, nemoć da ih privoli da odraslog slepo slede kao autoritet bez obzira na to poseduje li za to zvanje kvalitete.
Smejemo se dečjim „biserima“, zapisujemo i snimamo njihova prva mudrovanja, sve nam je to super zabavno. Ponosni smo na njih kao su pametni, ali odbijamo da vidimo njihovu istinsku mudrost.
Hvala vam, deco, što nas ovakve podnosite i volite i stoički trpite sve naše gluposti koje činimo u pokušaju zvanom: biti roditelj.
NeZnamŠtaMiBi 