Gde stanuje ljubav?

Zoveš se … Zovem se …

Kako im se hoće

Poredjaju se reči u neke magične nizove baš kako same odluče il´ kako im dozvolimo, svileni i tihi u nekom trenu. Volim igru kad im slušam samo melodičnost i dajem im značenje koje baš ja hoću, tajni kod dešifrujem u svoju magičnu poruku. Nju zatim pišem nevidljivim mastilom na nebo koje budi svitanje.

Ni dve ptice ne cvrkuću isto. Ne voleše se dvoje nikad ljubavlju istom. Istu ženu dvojica voleše svak´ na svoj način. U istoj cipeli dve noge različito gaze. Dve žene ne dočekaše jednog muškarca istim osmehom. Med s iste kašike nije svakim ustima jednako sladak. Dve bajke nemaju isti početak, sredinu ni kraj.

Srećom pa se sve desi tako različito.

Dobro jutro 🙂

Kako se prepoznaje oproštaj

Kad se otkine suza sa trepavice od tuge što je oprostiti trebalo.

Kad se srce skupi kao vrabac na kiši od ljutnji koje se tope i pretaču u mir duše.

Kad se usne zgrče u pokušaju da drhtaj oslobadjajućeg jecaja u osmeh nade pretoče.

Kad odjednom ugledamo budućnost kao plavo mirno more što je pošlo dan mirisom soli da zasiti. Ili kao utehu rascvetalih polja lavande koje dah nade talasa.

Kako se prepoznaje oproštaj?

Kad duši šapne misao: „Budi od kamena“ a ona se mekoćom oko misli obavije i pretopi je u svilu letnjeg sutona.

Kad ruka sama podje gonjena utehom što požele da bude pružena.

Kad se gorčina starih stradanja otopi pred okom suzom zamagljenim i spali strah koji je okovao srce.

Kad bez muke poteče priča o prošloj lepoti i ćutanje dodje u trenu iz poštovanja nekim danima kojih više nema. A bili su. I treba u sećanju da žive.

Kad duša prestane da ječi predvojena i počne opet da grli samu sebe ne bi li se bez ožljka opet sjedinila.

Kad suza teče bez gorčine, bez ljutine, bez sećanja, prosto teče

suza teče

suza teče

kap mora u oku skrivena u plimu se pretvara da očisti boli razne.

Kad zadrhti uspomena od čipkanog ruha što ga odene mesto teškog sukna u koje se zavijala.

Kad glas tihi, skoro naš izgovori: hvala …. molim te … oprosti …. srećno ti bilo

suza teče

suza teče

okeanu slična. Al´ bez boli. Al´ bez boli.

Suzom teče oproštaj.

Kako se, dakle,  prepoznaje oproštaj?

Oprostite i znaćete.

Bože dragi, hvala ti što mi dade snage, vere i mudrosti da prepoznam da je put u oproštaju.

Draganje duše

Ritam emocija

Kada boli čine boli ili ljubavlju odavde do večnosti

Nije nikakva novina da sve bolesti potiču iz naših glava, ili, tačnije rečeno duša. Naše telo i duša funkcionišu kao čovek i pas. Kad gazdu nešto boli, pas bolest pokušava da preuzme na sebe. Kad je duša ranjena, telo se podmetne. Možda je to dokaz da je duša večna, jer se telo valjda podmeće da bi njoj tu večnost omogućilo svojim bolovanjem ili umiranjem, ali me je ipak pogodilo par spoznaja, zbog meni nekih  nekad a i nekih i sad dragih ljudi, a možda malo i zbog sebe same.

Odličan tekst o psihosomatici možete pročitati na blogu Psiha , a ja ću ovde iskopirati samo neke delove, koji su mi dodirnuli neka, još uvek bolna mesta u duši:

SRCE, naravno, predstavlja ljubav, a naša krv predstavlja radost. Srce pumpa radost kroz naše tijelo. Kada si uskratimo radost i ljubav, srce nam se skvrči i postane hladno. Rezultat je toga da protok krvi postaje sporiji i mi smo na putu da patimo od ANEMIJE, ANGINE PEKTORIS i SRČANOG INFARKTA. Srce ne “napada” nas, već se mi toliko zapetljamo u melodramatičnim pričama i dramama koje stvaramo da često ne primjećujemo male radosti oko sebe. Godinama smo iz srca istiskivali radost i ono je doslovno prepuno bolova. Ljudi koji su pretrpjeli srčani udar, nikada se ne raduju životu. Ako ne pokušaju prihvatiti radost življenja, ponovo će doživjeti srčani udar. Zlatno srce, hladno srce, otvoreno srce, crno srce, zaljubljeno srce, toplo srce – kakvo je vaše srce?

RAK je bolest prouzrokovana dubokim ogorčenjem koje se sakriva u nama već duže vrijeme sve dok nam doslovno ne pojede tijelo. Nešto se dogodilo u djetinjstvu što nam je razorilo povjerenje u život. Takvo se iskustvo ne zaboravlja; takva osoba živi s osjećajem samosažaljenja ne uspijevajući razviti i zadržati značajne i dugoročne ljubavne veze. Zbog takvog sustava vjerovanja ona život gleda kao niz razočaranja. Osjećaj beznadnosti, bespomoćnosti i gubitka obuzima razmišljanje takve osobe, i tada je vrlo lako kriviti druge za svoje probleme. Ljudi koji imaju rak uvijek su vrlo samokritični, stoga trebaju naučiti prihvatiti i voljeti sebe da bi ga mogli izlječiti.

MOŽDANI UDAR prouzrokuju zgrušane krvne grudice: začepljene krvne žile u mozgu zaustavljaju dotok krvi. Mozak je kompjutor našeg tijela. Krv je radost. Vene i arterije kanali su radosti. Sve radi po zakonu i funkciji ljubavi. Ljubav postoji u svakom djeliću inteligencije u svemiru. Nemoguće je postojati i raditi ako nismo iskusili ljubav i radost.

Negativne misli “začepe mozak”, pa nam je teško iskusiti radost i ljubav. Ako se čovjek ne osjeća slobodno i luckasto, neće biti nj smijeha u njegovom životu. Isto je tako i s ljubavlju i radošću. Život nije siv dok ga mi takvim ne napravimo ili dok ne odaberemo da tako gledamo na njega. U najmanjem uzrujavanju možemo vidjeti veliku nesreću, a nešto radosti možemo pronaći i u najvećoj tragediji. Sve ovisi samo o nama. Ponekad sebe natjeramo da odaberemo životni put koji i nije najbolji za nas.

Ponekad sami izazovemo moždani udar da bismo se natjerali da krenemo u potpuno drugom pravcu, da nanovo procijenimo svoj način života.

Preuzeto sa Psiha

Šta reći a da ima smisla? Samo dve reči: VOLITE SE!!!! Time mislim dve stvari:

– volite SEBE, uvek i svuda i takve kakvi ste

– volite se medjusobno

jer ljubav je jedini pravi lek duše. A zdrava duša gnezdi se u zdravom telu.

Oblici tišine