Leva … 
Desna …
Ruka prati kretanje noge…
Klizite nogama naizmenično…
Oslobodite petu …
Elastična kolena …
Drži rastojanje …
U stopi smo. Na ravnom kroz nju lagano ritmički klizimo. Pahulje šume medju uznemirenim iglicama četinara. Na nizbrdici nema mnogo izbora: iskorači ili vozi. Šta je veća hrabrost? Strpljivo lagano plužiti niz padinu dok mišići gore od napetosti ili se prepustiti tragu i verovati da na kraju postoji dovoljno ravnice za zaustavljanje? Pismo ili glava? 🙂
Koračala i korake zabeležila: Plava Baklava
NeZnamŠtaMiBi 
♥
Veliki lajk!!!!!
Hvala 🙂
Haha… :))) I…? Šta si izabrala…? Mada, dobro, i ako si ovo drugo, znači da je bilo dovoljno ravnice… 😛
Prvi put sam uredno plužila, dajući svetli primer klincu, da ne treba srljati za adrenalinom 🙂 . Pokazalo se kao mudar izbor iz više razloga, te smo se spuštali plugom i svaki naredni put. Ali mi je bilo zanimljivo kao pristup životu. Sportovi su čudo koliko životne mudrosti u sebi kriju.
PS: Na kraju krivine je bio nezgodan podvožnjak skoro bez snega. Na kraju druge nizbrdice stopa je izletala pravo na put 🙂 . Pa ti vidi ako ne umeš da iskoračiš u punoj brzini 🙂 .
Neobično lepo !
Kao sport i iskustvo toplo preporučujem 🙂 . A nas vidim jednom tamo nekad kako pratimo stope negde po Norveškoj 🙂 .
U tekstu ima, tek mrve skijanja.
Tako to ide: mrva skijanja u životu, mrva života (pogolema) u skijanju. Pa se još te mrve razlikuju u zavisnosti od izbora vrste skija i terena 🙂 .
Mozda je najbolje poneti neke sanke pa sve pretvoriti u igru. Znas kako kaze jedan cika „na srecu ces pre naleteti nego je pronaci „:)
I pismo i glava 😀