U trenutku kada nam podje za rukom da odustanemo od stanja očaja i panike, promeni se sasvim pejzaž pred našim očima. Iznenada smo u stanju da shvatima da su oblici koje smo smatrali neprohodnim planinskim masivom samo nežni nedodirljivi oblaci, koji su spojili zemlju sa nebom u magičnom trenutku svitanja. Izmedju njih počinje da se otvara dvostruko plavetnilo, dok čistimo pogled zamućen krmeljima straha i otupljenosti svakodnevnom rutinom.
Nije lako biti hrabar u svom uobičajenom ponedeljku ili petku, jer nas neman navike sputava nemilosrdno bičevima straha i nevere, zaslepljuje nam vid očinji tamom beznadja i izmaglicom nemogućnosti. Vrtimo se u krug tad poput pokvarene čigre, bez šanse za iskorakom, sve bliži trenu kada klonemo u baru nemoći i utopimo se u tri kapi ništavila.
Naivno bi bilo verovati da tome nema leka, jer beznadje je samo jedna od dimenzija naše misli, ali u prirodi beznadje ne postoji. Postoji samo promena, koja je put do večnosti, ili, možda, tačnije rečeno način održanja večnosti.
Možemo li je dosegnuti kad bauljamo po dnu ili u dubokom glibu ispod dna? Naravno da možemo. Za to je neophodno negovati u sebi neprekidno svest o konačnosti našeg sveta beznadja, o njegovoj limitiranosti granicama koje su mnogo bliže nego što smo mi u stanju da pretpostavimo dok nam očaj lomi kosti. Beznadje obuhvata teritoriju našeg neposrednog bauljanja, nekad se svodi na jednu-dve prostorije, nekada na par kilometara dužine i par metara širine. Na ivicama beznadja opet se odražava beznadje, te stičemo utisak da se prostire svuda oko nas. Namerna varka umornog uma, iluzija stvorena sopstvenim ogledalom beznadja. Uz njegovu pomoć stvara u nama ubedjenje da je beskrajno, ali baš u tim tačkama njegovog dodira sa sopstvenim odrazom je njegova slabost i naša snaga, šansa za prevazilaženje.
Šta treba učiniti? Iskoračiti, makar pomerali noge rukama, jednu pa drugu, makar puzali, makar se valjali ka svetu s druge strane ogledala. Jer, tamo je sloboda, tamo je beskraj, oslobodjen od nas samih, našeg nepoverenja u sopstvene snage prevazilaženja težine postojanja. Nije neophodno, ako živite u Barbatovcu da odete do Ria. Vaša sloboda može se kriti i na obroncima Tare. Važno je samo da iskoračite dovoljno odlučno i brzo iz svog začaranog kruga i da odbijete da ponesete balast na duši, da se ne bi putem prostirala ispred i oko vas kao crveni tepih tegobe. Možete je spakovati u tajne pretince, u priručni prtljag, u crnu kutiju, spakovanu na dno kofera i lagano joj zavirivati u suštinu srazmerno količini slobode i snage koju uspete da udahnete. Isto je kao s trbušnjacima. Budala će samo netrenirana nagrnuti da odradi seriju od 50 komada, pametan čovek će svakog dana dodati po koji. Dozirajte sebi svoj problem, svesni da posmatrate njegov hologram, a da je on ostao zarobljen u nekom drugom svetu, tamo iza vas, kuda ste ga vi sami smestili.
Nije mojim roditeljima uvek bilo lako da me razumeju, a meni još manje da shvatim samu sebe. U stvari, većini roditelja postaje teško da razumeju svoju decu kad krenu da se otimaju roditeljskom klišeu i počnu da misle svojom glavom. Roditelji tvrdoglavo žele da ih zadrže u tesnom odelcu u kom su bili tako slatki, iz potrebe da veruju da ih poznaju, čudeći se biću koje se pojavljuje u procesu odrastanja pred njima, kao nekom nepoznatom uljezu koji im oduzima njhihovo mezimče. Nije lako biti roditelj, ali mogli bismo se truditi ipak da napredujemo i da dopustimo deci da izrastaju iz naše bajke koju smo mi stvorili o njima. Moja majka se čudila i ljutila kad sam, uvek kad zaglibim do grla u neku muku, mahnito tražila kud i kako da se najbrže moguće izmestim. Smatrala je to bežanjem od problema. Tada nisam umela da joj objasnim da je to neophodna distanca koja mi daje mogućnost da duboko udahnem, napojim svaki damar kiseonikom i snagom, steknem pregled o granicama i veličini monstruma na mom svakodnevnom putu, osmislim strategiju i vratim se ojačana i ohrabrena u bitku, da se suočim s njim. Danas, konačno, svoju potrebu umem da imenujem, mada i bezimena dobro je odradjivala posao.
Za sam osećaj izmeštanja i distance nekad je dovoljno da odete par ulica dalje, u park, deo grada ili predgradje gde inače ne zalazite, sa slušalicama na ušima iz kojih vas poput savršenog anestetika opija muzika po vašem izboru, da popričate sa slučajnim prolaznicima, koji i nisu baš sasvim slučajni ako sebi dozvolite da ih primetite i pustite makar na rub svog života. Proces suprotan ispiljivanju, razbijanju jajeta, kao film koji se premotava unazad. Komadić po komadić od zraka sunca, milujućeg vetra, žubora vode, odsjaja njene glatke površine, tišine ili muzike koju izaberete, gradite ponovo ljusku u koju se možete po potrebi zatvoriti, kao u majčino luno i prikupiti snagu i veru za dalji put. Bez svog malog sveta i sposobnosti da na par dragocenih lekovitih trenutaka poverujemo u reči „i nije mi ništa“ , bićemo samo tužni list na vetru, utopljen u njegovu putanju, bez sopstvene priče, uvek na ivic provalije.
Mnogo snage za sva previranja vam želi Plava Baklava
Autor: Plava Baklava
NeZnamŠtaMiBi 