Padobran

Naši životi su kao umetnička dela. Jednom stvoreno, spontano i intuitivno, ne može se na isti način više nikad reprodukovati.

Kuda smo pošli? Sve više svako za sebe iako se trudimo neprekidno da se stisnemo u gomilu, žamorimo, glumatamo pred sobom da negde pripadamo, pravimo se da je sve sasvim uobičajeno. Kao pre 50, 100 i 200 godina. A da li je? Ili samo galamom teramo strah?

Poslednjih dana mi do nepodnošljivosti smeta opšta farsa. Umorih se. S kakvom se samo nadmenošću serviraju budalaštine! Zakoni se više ne donose da bi imali neku svrhu, no da stvore utisak delanja. I sve su besmisleniji, deluju kao plod retardiranih mozgova. Kao provokacija. Svaki sledeći je sve stupidniji, pa se pitam da li bavljenje politikom postepeno ljude vodi u demenciju ili im je zadatak da testiraju granice naše ravnodušnosti u pokušaju da nas probude.

Ugao gledanja menjam svaki čas, da bih možda samu sebe trgla iz osećaja da sam na brodu u sred oluje, gde ne preostaje ništa drugo no se vezati za jarbol, da me talas ne oduva. Sve se neverovatno ubrzava i produbljuje, menja dimenzije u težnji, valjda, da što pre dosegne tačku apsolutnog apsurda. Šta je posle nje?

Polarizacija ljubavi i neljubavi se osnažuje, ponor dostiže dimenzije i moć crne rupe. Svaku fronclu lepote hvatam i utkivam u svoj padobran. Jedriću njime kad krenu da vitlaju još oštriji vetrovi, dok budem, čvrsto držeći moj najdraži smisao za ruku, za nas tražila Auroru na horizontu da nam se u oko ugnezdi.

Bogati ljudi

- Želim da ti izvajam nešto!

Kako mi se svidela ta njegova rečenica. Mogla sam da poželim bilo šta, znala sam da će umeti svaku ideju da pretoči u oblik.

- Želiiiiiiim, žeeeeeeeliiiiiim… hmmmmm….. znaaaam! Želim ribu! Ribu koju ću staviti na fasadu, onu staaaaru, tamo u zelenilu i onda ću joj napraviti more. I puža.

 Upijala sam zrake prvog prolećnog sunca, gledajući kroz trepavice ribu kraj ulaznih vrata u kućicu.

- Mama, mama, vidi! Zaeeeepiiiiiiii!

Malene ruke pružale su mi par kamičaka, obasjanih sjajem njegove radosti. Dogovorili smo se da će riba dobiti more i puža, i tek onda ćemo im, svima zajedno dodeliti neku veselu lepu fasadu. Do tad, fasada mora da čeka. Godinu, tri, pet – nije važno, dok nam se ne svidi, dok ne odlučimo da je gotovo, da je naša slika, kamičak po kamičak cela. Šta će tu sve ostati utisnuto?

………………………………………………………………………………………………………………….

Radnjica je mirisala na travke i sveće. Jedva da je bilo mesta za više od dve osobe, sve je bilo prepunjeno čarobnim sitnicama. Zamišljala sam kućicu iz njene priče i malene ruke koje vade kamenčiće iz džepova i dodaju ih u more kraj ribe. U njenom pogledu oslikavali su se oblici iz priče, koje sa sinom pravi mrvu po mrvu, svakoga dana, posle svake šetnje.

Bogati su, prebogati ljudi :-)

Pomislih na vajara iz priče. Kako je lepo kad je nekome smisao makar jednog trenutka da vam ispuni želju! Ispunjavati želju -pa to je dar. Sjajno je kada to uzme neko vreme, neke dane, kad živimo time, onim treperavim svetlucavim osećajem radosnog golicanja u stomaku i rukama, dok prsti nežno dodiruju njeno ostvarenje. Budimo se i zaspivamo zamišljajući radost darivanog, dani dobiju drugu melodiju i boju. Da, kad malo bolje razmislim, treba biti zahvalan ljudima koji nam predaju neki svoj san da ga ispunimo. To je privilegija.

Okruglo pa na ćoše

I tako se lagano krune ivice prve decenije baklavisanja mog Baklavčeta. I sve se više vreme zaobljava :-) . Bi tako još jedan rodjendan, još jedna žurka, još jedno ludovanje, još jedno radovanje. I sad – idemo dalje. Uspomene ostaju u nama i na fotografijama :-) .

A sladili smo se opet moskva-šnit i francuskom tortom, izigrala sam se baš, a ovo je rezultat :-) :

Ako me sutra ne bude

Želim da, kao moje poslednje reči, pamtiš nešto milo i lepo, u svakom slučaju bar malo ljubavno. Želim da za mnom ostane da treperi osmeh u vazduhu, da zvoni smeh kao poslednja muzika.

Ako se desi da posle sada ne bude drugog sada, ne želim da ostane gorčina zbog neizrečenog lepog, zbog neopraštanja, zbog zaboravljenog poljupca, pomilovane kose, izrečene grubosti, prećutane pohvale. …………………………………………………………………………………………………………………..

Nema razlike – da li gubimo nekog ili neko gubi nas. Onaj ko ostane, nebrojeno puta premota u sećanju poslednje zajedničke trenutke, izgovorene reči i sve neizgovoreno. Kad bismo na to pomislili svaki put kad se s nekim rastajemo, pozdravljamo, izgovaramo nešto teško i razgovor završavamo … kad bismo shvatali da postoji samo taj trenutak i da možda popravnog neće biti – svet bi bio mnogo prijatnije mesto za život, i koliko bismo samo manje patili.

……………………………………………………………………………………………………………………..

Francuzi se stalno ljube. Uvek kad se sretnu, uvek kad se rastanu. Rekoše mi: 2 puta kad se ne poznaju, 4 i više oni što se znaju. Kad se, recimo, 3 puta sretnete i rastanete i svaki put izljubite po 2 puta s onim koga ne znate, kod, recimo, četvrtog susreta ste već stari znanci, pa možete da dignete normu na 4 poljupca i više :-) .

Ko se ljubi duže živi. Ima manje bora. Više se smeje. Oštriji vid za prepoznavanje lepote.  Da nabrajam dalje?

Francuzi, ako se ne sretnu nikad više, pamtiće rastanak po ljubljenju.

A po čemu ćete neki završen trenutak sa nekim ko vam nestane iz života pamtiti vi?

Ne štedite lepe reči, ne štedite nežnosti. Lepše se pamte i bolje razumeju od otrova. A verujte, zaista ne boli ako se izgovori jedno jednostavno “volim te” , za razliku od kajanja zbog svega neizgovorenog :-) .

Pro seba, pro svoji duši

- Ja mislim, tak život brzo prošel. Deca, vnuci. A si mislim: što hoće moje duše …

Odložila je krpe, obrisala ruke i sela da popije kafu koju sam nam skuvala. Razgleda moje najnovije kolaže. Njen dom je daleko, negde u Ukrajini. Tamo: muž, deca, unučići. Kad obriše dlanove i nadlanice o butine, vadi s osmehom slike najdražih, miluje ih pogledom.

- Ja možda imala talent. Crtala puno kao dete. Ali život brz. A sad … 50 imam, kasno je da počnem.

- Ja vidim … vidim da je život hitri … kak plamen ovdi, kak igra … i prodje.

- I sve je prvnja krasne. I sve su niti. Krasiva, krasiva … radost. A pak… ne ostane ništa … kak drvo …

Sa 50+ i telom devojčice, mesecom i suncem u očima ide po tudjim kućama, unosi red i mirise, miluje tudju decu po kosi, jer svoju vidi najviše jednom godišnje. I analizira moje kolaže. Smejemo se, jer odbijam da joj kažem šta sam ja imala na umu. Želim da čujem nju, njenu intuiciju, životno iskustvo, osećaj. Zadivljena sam senzibilnošću s kojom zapaža detalje.  

I razmišljam. Šta znači preći granicu 50. Zašto ljudi to vide kao kraj ili, u najboljem slučaju, početak kraja? Majka moje prijateljice počela je da radi sjajne slike sa 55 . Iskreno rečeno, odjednom mi se otvara nov vidik. Sa 50+ bi mogao da dodje osećaj nove slobode, kao i u bilo kom drugom trenutku kad čovek života postane svestan. Zrelost  daje prava da se iskušaju željeni a odricani gutljaji životnog vina. Ljudi oko mene sve češće nostalgično izgovaraju: pisao sam, slikala sam, pevala sam, crtao sam … Malo je hrabrih koji su svoje ljubavi i talente negovali kroz život. Bilo im je nespojivo s morem obaveza i tzv zrelošću. Neki se odvaže da shvate da si mlad onoliko koliko se takvim osećaš i krenu, konačno krenu putevima svojih ljubavi, dugo gušenih.

Sve mi je jasnije da se to u nemoći onih ostalih, bez hrabrosti, bez snage da otkriju sebe, naziva krizom srednjih godina. Zato što bi bilo normalno odreći se sebe do kraja? Ugasiti plamen želja? Sahraniti se i čekati samo još da i telo odumre?

Do djavola s tim! Plešite, volite, slikajte, ljubite život kao nikad pre! Jer jedan je i u svojoj nezrelosti i mreži pobrkanih teza  predugo ste ga gurali u ćoše, zanemarivali. Prospite konačno boje, promešajte ih bosim stopalima, ostavite otiske na platnu razapetom negde izmedju zvezda. Jedna je prilika kada ste ovo što jeste. Otkrivajte sebe, darujte se samim sebi :-).

I - srećno vam bilo :-) .