Taj strah je samo sećanje na prošlost.
Otresam ga sa duše beskrajem plavetnila
utkanog medju rebra, pršljenove, tetive, vene.
Širim se do zvezda.
Utkivam plavetnilo u medjuprostore.
Nisam juče, nisam sutra, radjam se danas.
I opet, i opet.
A strah, strah je samo sećanje na neku tamo prošlost.
Dobro vam plavo jutro bilo.
Plava Baklava
Sve me podseća na buduće sećanje na prošlost. Miriše isto, na truli bagrem i napuštenu reku.
Od nekih sadašnjosti samo je prošlost ostala, od nekih budućnosti čak ni to.
Plava Baklava
Nije neki novitet da nam je budućnost na staklenim nogama. Moje dete vredno razmatra u koju zemlju se treba seliti, proračunavajući verovatnoću preživljavanja teške krize na osnovu veličine zlatnih rezervi. A sad ispade da se sve može pretvoriti u jednu jedinstvenu staklenu površinu čiji nezavisni delovi medjusobno komuniciraju 🙂 . Ovaj futuristički video je u 2012-toj godini snimila firma Corning, tržište za sada ne prijavljuje revoluciju, ali ko zna šta nas u stvari čeka.
Preuzeto sa Moja mandarina
Naši životi su kao umetnička dela. Jednom stvoreno, spontano i intuitivno, ne može se na isti način više nikad reprodukovati.
Kuda smo pošli? Sve više svako za sebe iako se trudimo neprekidno da se stisnemo u gomilu, žamorimo, glumatamo pred sobom da negde pripadamo, pravimo se da je sve sasvim uobičajeno. Kao pre 50, 100 i 200 godina. A da li je? Ili samo galamom teramo strah?
Poslednjih dana mi do nepodnošljivosti smeta opšta farsa. Umorih se. S kakvom se samo nadmenošću serviraju budalaštine! Zakoni se više ne donose da bi imali neku svrhu, no da stvore utisak delanja. I sve su besmisleniji, deluju kao plod retardiranih mozgova. Kao provokacija. Svaki sledeći je sve stupidniji, pa se pitam da li bavljenje politikom postepeno ljude vodi u demenciju ili im je zadatak da testiraju granice naše ravnodušnosti u pokušaju da nas probude.
Ugao gledanja menjam svaki čas, da bih možda samu sebe trgla iz osećaja da sam na brodu u sred oluje, gde ne preostaje ništa drugo no se vezati za jarbol, da me talas ne oduva. Sve se neverovatno ubrzava i produbljuje, menja dimenzije u težnji, valjda, da što pre dosegne tačku apsolutnog apsurda. Šta je posle nje?
Polarizacija ljubavi i neljubavi se osnažuje, ponor dostiže dimenzije i moć crne rupe. Svaku fronclu lepote hvatam i utkivam u svoj padobran. Jedriću njime kad krenu da vitlaju još oštriji vetrovi, dok budem, čvrsto držeći moj najdraži smisao za ruku, za nas tražila Auroru na horizontu da nam se u oko ugnezdi.
Poželeh na trenutak da odustanem od sebe. Onda shvatih da je to nepotrebno, da je dovoljno konačno odustati od prošlosti. Podižem se sad opet lagano, otresam prašinu s kolena i laktova, sasušenu krv i komadiće kože odrane bauljanjem i tražim put u bespuću za naredni korak.
Čitam tako pre neki dan senzacionalistički naslov (a kako drugačije) na netu: ŽENE SU KRIVE ZA MUŠKU NEPLODNOST. Ma jeeeesteeeeee, hajd´ opet svadjajte nas malo, kao da i bez toga ne bitišemo kao rogovi u vreći (čast izuzecima koji bi mogli da prodaju patent) – bilo je prvo što sam pomislila. Odlučim da pročitam, što inače ne radim. Izbegavam senzacije, nije zdravo ni za srce a ni za ten. Kad ono – zanimljivo.
NeZnamŠtaMiBi 
