Tag Archives: poezija
Oda savršenim usnama
Usne
jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje.
I da ti šapat šapatom
vrate.
Usne postoje da se pozlate.
Usne su vulkan tvog tela.
Usne
su izvor tvojih reka.
Usne su pupoljak gde se srela
pčela od
vetra s pčelom od
mleka.
Usne postoje da se procveta
u vatromete neba i sveta.
Usne
su da se u dahu zgusne
krilatost zvezda i kometa.
I nikad nikom nemoj
ih dati
ako ne ume da ti ih vrati
toplije, mekše, mladje i sladje.
Jer
usne samo zato postoje
da osmeh po tvome osmehu skroje!
Miroslav Mika Antić
Foto: Plava Baklava
Presretanje – Poezija života
Koliko ja razumem, najveća poezija je trenutak
kad nisi svestan pesme.
I najveći je
život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da
sanjaš.
kad nisi svestan pesme.
I najveći je
život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da
sanjaš.
Miroslav Mika Antić
(preuzeto sa Miroslav Mika Antić )
Lepe reči
Lepe reči ne služe samo da bi se utkale u poeziju i priče koje se prodaju širokoj javnosti, ne služe samo skupljanju aplauza, naplati autorskih prava. Najlepša njihova namena je da pomiluju dušu bliskih nam ljudi, i da to milovanje dodirne i našu. Medjutim, tako sasvim obično malo hrabrih se usudjuje da ih koristi.
Da li preferirate rimovanje?
Život je poezija. Samo se pitam šta se desi sa onima koji vole isključivo prozu? A šta bude ako neko književnost ne ljubi baš ni malo? Ima li tu nepismenih, kako se snalaze oni? I kako dalje ako prestanemo da se rimujemo?
Plava Baklava
photo: PB
Kad se desilo
Kad se desilo
što se desilo nije,
očistih grumen
na vrhu bušne čizme
sjajem modrog sunca.
Zoro u oku,
noći u pupku,
ne muči me suzom mojom,
jer presahnula je
od grohotnog smeha.
(Heeeeej, čuješ li me!)
Kojim se branih
od jecaja muke
te postade navika
za sve dane
u dušu mi utkane.
Glancam mrlje na toj duši.
Želim da mi se provide uši.
Sunce mi se njeno opet
u osmehu budi.
Svejednoća
Sasvim svejedno
što nije svejedno,
da l´ dvoje il´ jedno,
tuga il sreća,
koja je veća,
danju il noću,
da l´ znam šta hoću,
crno il´ belo,
dobro bi selo,
Ja se ne dajem
Ja se ne dajem.
Ali me ima
Onaj ko ume
Onaj ko sme.
Ko srcem vidi,
I dušom čuje,
Pesmom leti,
Rečima vaja,
Dodirom slika,
Suzom se smeje,
Smehom oplakuje,
Snovima peva,
Toplinom sanja,
Milinom tka,
Ćutanjem zlati,
Pogledom leči,
Svetlošću hrabri,
Lakoćom teši,
Mirom uspavljuje,
Sigurnim korakom
Ljubavlju vodi
U beskraj.
Plava Baklava
Ma nema me
Ma nema me. I to je to.
Istopila sam se kao ledenica
S početka proleća.
Kad je srce zadrhalo
Dotaknuto ehom neke
Prolaznosti zaboravljene.
Ma nema me. Jer tako to biva.
Otpevala sam se
Kao noćna pesma slavuja,
Kad su mu krošnju posekli
A on nije umeo
Na jug da odleti.
NeZnamŠtaMiBi 