Volim se … voli me … volim te … voli se …

Sedim u senci tuge rastanka i lovim reči u bekstvu. Nanizane kao perle žuljaju dušu istinitošću i nedostatkom muzike. Prolazno je, ako odlučim da što je bilo ne bude više i po cenu da budem pusto ostrvo. Danas to već mogu.

Zašto su sve prave ljubavi tužne? Zato što nisu prave. Zato što su samo bleda zamena, pokušaj krpljenja svoje i tudje duše. Bezuspešan. Ima zakrpa koje ne drže vodu i rasplinu se kao iluzija, zato što i jesu iluzija. Ostane dubok i bolan trag.

Seme ljubavi nije lako sejati. Učeni smo da je sramno voleti sebe. Da je dobar samo onaj ko se žrtvuje za druge. I tako po svetu hode nesrećne žrtve, željne sreće koju treba drugi da im daju kao naknadu za bol. I bol je sve veća, rane sve dublje, a razlog tako prost.

Ne može nam dati niko ono što nismo u stanju da podarimo sami sebi. Jer niko nas ne može voleti onako kako to možemo mi sami. Dokle god budemo ljubav tražili van sebe da nas kompletira, ostajaćemo nepotpuni i tužni. A tuga radost ne privlači, ni neljubav ljubav. Jednostavno je: ne možemo voleti druge ako ne umemo voleti sebe. Ne možemo prestati da povredjujemo druge ako neprestano povredjujemo sebe.

Ne može se ljubav davati iz presahlog bunara, ona izvire samo sa bistrog živog izvora.

Sedim na obali reke prolaznosti i otudjenja. Razdvajaju nas boli. Neko je živ samo kroz njih. Mnogi. Teku kraj mene. Pogled je nem, skamenjene reči. Vrti se po umornom umu kao pokvarena ploča rečenica: odgovorna sam za svoje reči, ne i za to kako će biti protumačene. Prihvatam izbore koji nas razdvajaju sve više i molim se da drage duše odustanu od bola u ime sreće. One više ne umeju ni da se mole u zanosu produbljivanja rana.  Sedim u senci tuge rastanka.

Volim se … voli me … volim te … voli se …

 Plava Baklava

 

Padobran

Naši životi su kao umetnička dela. Jednom stvoreno, spontano i intuitivno, ne može se na isti način više nikad reprodukovati.

Kuda smo pošli? Sve više svako za sebe iako se trudimo neprekidno da se stisnemo u gomilu, žamorimo, glumatamo pred sobom da negde pripadamo, pravimo se da je sve sasvim uobičajeno. Kao pre 50, 100 i 200 godina. A da li je? Ili samo galamom teramo strah?

Poslednjih dana mi do nepodnošljivosti smeta opšta farsa. Umorih se. S kakvom se samo nadmenošću serviraju budalaštine! Zakoni se više ne donose da bi imali neku svrhu, no da stvore utisak delanja. I sve su besmisleniji, deluju kao plod retardiranih mozgova. Kao provokacija. Svaki sledeći je sve stupidniji, pa se pitam da li bavljenje politikom postepeno ljude vodi u demenciju ili im je zadatak da testiraju granice naše ravnodušnosti u pokušaju da nas probude.

Ugao gledanja menjam svaki čas, da bih možda samu sebe trgla iz osećaja da sam na brodu u sred oluje, gde ne preostaje ništa drugo no se vezati za jarbol, da me talas ne oduva. Sve se neverovatno ubrzava i produbljuje, menja dimenzije u težnji, valjda, da što pre dosegne tačku apsolutnog apsurda. Šta je posle nje?

Polarizacija ljubavi i neljubavi se osnažuje, ponor dostiže dimenzije i moć crne rupe. Svaku fronclu lepote hvatam i utkivam u svoj padobran. Jedriću njime kad krenu da vitlaju još oštriji vetrovi, dok budem, čvrsto držeći moj najdraži smisao za ruku, za nas tražila Auroru na horizontu da nam se u oko ugnezdi.