Omorina nad Radjevinom

Zlato nadolazećeg sumraka prosulo se po vlažnoj lozi te nečujno spuznulo niz lišće umoreno vrelinom umirućeg dana  ka tvrdoj zemlji dvorišta. Svaki milimetar scene pevao je svoju baladu, živeći tren i slaveći sve one nazvane prošlost. Uhvaćeni objektivom i žuljeviti dlanovi, požuteli prsti od duvana i zveket lanca u bunaru postaju romantika za milion dolara. Srce ustreptalo od sećanja, susrevši ponovo sebe samo, paralisano spoznajom prolaznosti više nego ikad zaranja u krišku domaćeg hleba, ispečenog za goste iz daleka i tamo guši jecaj, da se ne vine u prozračno nebo poput preplašene ševe.

Koncentracija tihe prirodne ljubavi je gusta poput  mladog kajmaka u plehanom tanjiriću. Uživam gledajući galopirajuće detinjstvo pored sebe, obuzeto otkrivanjem jednog, za njega nepoznatog sveta.

– Mama, ti si mi pričala kako će mi se vi radovati, kako nas puno vole, kako jedva čekaju da me vide, ali ja nisam imao takav utisak.

– Mili, oni vole drugačije. Manje glasno, ali konkretnije. Oni vole kroz gutljaj mleka ispod pene koje ti je keka dala da piješ, vole kriškom mirišljavog hleba uz podmačak, vole pogledom i mišlju i čokoladom koju ti da nažuljana ruka. Oni te vole tako da ne boli, tako da leči, tako da ostane u tebi i za 100 godina.

U koliko reči se može spakovati jedan savršen trenutak? A u koliko beskraj ljubavi? U koliko mora?

Pričam mu o baki, koje već odavno nema, i slamaricama na kojima smo spavale, koritu u dvorištu, mirisu dunja kraj bunara. Srećna sam što mogu da mu pružim makar tren nalik onima koji meni mame i smeh i suze. Znam da je sve dobro iako drugačije, kad mi kaže:

– Mama, voleo bih opet da dodjem.

Kotrlja se suza niz obraz, lagano i sporo, kao da se umorila. Zahvalno pratim njeno kretanje, srećna što je tu. Dakle, srce nije kamen.

Redjaju se slike pred očima, raznih osmeha, ukradenih trenutaka od prošlosti, stvarajući našu malu večnost u prolaznosti običnih dana. Obojila sam ih pozlatom izuzetnosti, da se bolje pamte, da ih se sećam i u danima kad možda ime svoje ne budem više znala, ni ime dana u koji se budim, da imam prošlost gde odbegla od sadašnjosti mogu srećna da poživim još koji čas.

 

 Autor: Plava Baklava

 

 

 

Trag u beskraju

Od nekih sadašnjosti samo je prošlost ostala, od nekih budućnosti čak ni to.

Plava Baklava

Oproštaj – deluje teško?

Preuzeto sa Moja mandarina

Padobran

Naši životi su kao umetnička dela. Jednom stvoreno, spontano i intuitivno, ne može se na isti način više nikad reprodukovati.

Kuda smo pošli? Sve više svako za sebe iako se trudimo neprekidno da se stisnemo u gomilu, žamorimo, glumatamo pred sobom da negde pripadamo, pravimo se da je sve sasvim uobičajeno. Kao pre 50, 100 i 200 godina. A da li je? Ili samo galamom teramo strah?

Poslednjih dana mi do nepodnošljivosti smeta opšta farsa. Umorih se. S kakvom se samo nadmenošću serviraju budalaštine! Zakoni se više ne donose da bi imali neku svrhu, no da stvore utisak delanja. I sve su besmisleniji, deluju kao plod retardiranih mozgova. Kao provokacija. Svaki sledeći je sve stupidniji, pa se pitam da li bavljenje politikom postepeno ljude vodi u demenciju ili im je zadatak da testiraju granice naše ravnodušnosti u pokušaju da nas probude.

Ugao gledanja menjam svaki čas, da bih možda samu sebe trgla iz osećaja da sam na brodu u sred oluje, gde ne preostaje ništa drugo no se vezati za jarbol, da me talas ne oduva. Sve se neverovatno ubrzava i produbljuje, menja dimenzije u težnji, valjda, da što pre dosegne tačku apsolutnog apsurda. Šta je posle nje?

Polarizacija ljubavi i neljubavi se osnažuje, ponor dostiže dimenzije i moć crne rupe. Svaku fronclu lepote hvatam i utkivam u svoj padobran. Jedriću njime kad krenu da vitlaju još oštriji vetrovi, dok budem, čvrsto držeći moj najdraži smisao za ruku, za nas tražila Auroru na horizontu da nam se u oko ugnezdi.

Ako me sutra ne bude

Želim da, kao moje poslednje reči, pamtiš nešto milo i lepo, u svakom slučaju bar malo ljubavno. Želim da za mnom ostane da treperi osmeh u vazduhu, da zvoni smeh kao poslednja muzika.

Ako se desi da posle sada ne bude drugog sada, ne želim da ostane gorčina zbog neizrečenog lepog, zbog neopraštanja, zbog zaboravljenog poljupca, pomilovane kose, izrečene grubosti, prećutane pohvale. …………………………………………………………………………………………………………………..

Nema razlike – da li gubimo nekog ili neko gubi nas. Onaj ko ostane, nebrojeno puta premota u sećanju poslednje zajedničke trenutke, izgovorene reči i sve neizgovoreno. Kad bismo na to pomislili svaki put kad se s nekim rastajemo, pozdravljamo, izgovaramo nešto teško i razgovor završavamo … kad bismo shvatali da postoji samo taj trenutak i da možda popravnog neće biti – svet bi bio mnogo prijatnije mesto za život, i koliko bismo samo manje patili.

……………………………………………………………………………………………………………………..

Francuzi se stalno ljube. Uvek kad se sretnu, uvek kad se rastanu. Rekoše mi: 2 puta kad se ne poznaju, 4 i više oni što se znaju. Kad se, recimo, 3 puta sretnete i rastanete i svaki put izljubite po 2 puta s onim koga ne znate, kod, recimo, četvrtog susreta ste već stari znanci, pa možete da dignete normu na 4 poljupca i više 🙂 .

Ko se ljubi duže živi. Ima manje bora. Više se smeje. Oštriji vid za prepoznavanje lepote.  Da nabrajam dalje?

Francuzi, ako se ne sretnu nikad više, pamtiće rastanak po ljubljenju.

A po čemu ćete neki završen trenutak sa nekim ko vam nestane iz života pamtiti vi?

Ne štedite lepe reči, ne štedite nežnosti. Lepše se pamte i bolje razumeju od otrova. A verujte, zaista ne boli ako se izgovori jedno jednostavno „volim te“ , za razliku od kajanja zbog svega neizgovorenog 🙂 .

Moli se svako ko nadje ……..

sadašnji trenutak, emociju koja traje, biće koje o njoj peva, bez oplakivanja prošlosti, sadašnjosti, budućnosti, jadikovanja nad nedostatkom hrabrosti da ljubav proživi, ili nad kasnim saznanjem da je trebalo sve drugačije isl., da ih da kao svoj doprinos ovoj stranici. Poseban aplauz čeka sve nalazače ljubavnih stihova koji optimistički opisuju budućnost, bez gorčine prošlost, s radošću i zahvalnošću sadašnjost.