Kreneš. Nogu pred nogu, udisaj po udisaj. I sve teče, čak i kad nećeš. Prestaneš da brojiš. Oprostiš, pre svega sebi. I to ponoviš toliko puta koliko je potrebno do izlečenja. Počneš da zahvaljuješ. I šta dalje?
Klapće tastatura u ritmu otkucaja misli. Nekome su one otrov, nekome blagoslov. Nekome opasnost, nekome izazov. Nekome samo zrnca maka razvejana vetrom kroz sunčano jutro. A nekome putokaz ka čistom bitisanju, oslobodjenjom od njih.
Plava Baklava
Zagrliti drugog je dar, zagrliti sebe su snaga i moć. U svemu je zajednički koren: empatija spletena s oproštajem.
Plava Baklava
Preuzeto sa Moja mandarina
Preuzeto sa: Exceptional Living
Čuj, ne raduj se previše mojoj boli,
Navikla sam ja da je grlim.
Moja je te je se ne bojim.
Stari smo znanci.
No je tuga što oko tvoje
Ljudskost više ne poznaje.
– Moj život je kao razbijeno ogledalo – rekao je posetilac
– Moja duša je otrovana zlom. Imam li neku nadu?
– Da – rekao je Učitelj. – Postoji nešto, čime se sve razbijeno ponovo slepi a sve uprljano očisti.
– Šta?
– Oproštaj.
– Kome treba da oprostim?
– Svemu:
Životu,
Bogu,
svom susedu,
– a pre svega sebi.
-Kako se to radi?
– Razumevanjem da nije moguće bilo koga kriviti – rekao je učitelj. – NIKOGA.
Anthony De Mello
NeZnamŠtaMiBi 