Kako se završavaju magije

emaesesaesesapipija …..eeeemaaaa-esesaaaa-esesaaaaa-pipija

I tako u krug…jedan prsti, dva prsta, s okretom, bez okreta. I reči koje su generacije devojčica preuzimale jedne od drugih, kao neku tajnu mantru čije značenje je bolje ne otkrivati, da ne bi prestala čerolija.

Pre neki dan, uljuljkani u prazničnu lenjost, odgledasmo klinac i ja „Toma Sojera“. Završava se film, ide odjavna špica, ja smišljam šta bismo mogli dalje da radimo. Kad odjednom prepoznajem ….. emaesesaesesapipija. Nemoguće! Šta će naše lastiš-magične reči u odjavnoj špici filma? Podiže se veo dečjih čarobnih snova i otkriva se jedna sasvim realna postojeća reč. Toliko u stvari obična da mi bi skoro žao zbog prepoznavanja.

eMaIeSeSaIeSeSaIPiPiaI

Čudesna razbrajalica koju smo mantrale pri preskakanju lastiša pretvorila se jednim potezom u odspelovanu MISSISSIPPI. Digla se koprena.

Diže se nešto prečesto u poslednje vreme. I bude mi često žao, baš žao, nekad se i borim da je vežem, zalepim, pa namerno žmurim i odbijam da virim kroz trepavice, u pokušaju da ipak ne vidim šta je ispod nje. Uzalud. Kao kad bih pokušala da bojim nebo u crno, da bi ostala tiha, mirna, skrivajuća noć.

emaesesaesesapipija …..emaesesa ….. emaessssssssssssssssssssssssssssss

I tako …

Lepo krajnjogodišnje veče vam želi Plava Baklava

Kraj kao početak

I tako počesmo …

Počet ću od početka. Premda naravno početak nikad nije tamo gde se misli da jest. Naši su nam životi tako važní da smo skloni pomisliti kako naše životne priče počinju našim rodjenjem. Najpre nije bilo ničeg a onda se rodih ja … No to nije tako. Ljudski životi nisu uzice koje se može rasplesti iz čvora drugih života i izravnati. Obitelji su mreže. Ne može se dirnuti u jedan njezin dio a ne uzdrmati ostatak. Nemoguće je razumjeti jedan dio bez potpune slike.

……………………………………………………………………………………………………..

Rodjenje zapravo i nije početak. Naš život na početku zapravo i nije naš nego samo nastavak nečije tudje priče.

„Trinaesta priča“ Diane Setterfield

 

Ma nema me

Ma nema me. I to je to.

Istopila sam se kao ledenica

S početka proleća.

Kad je srce zadrhalo

Dotaknuto ehom neke

Prolaznosti zaboravljene.

Ma nema me. Jer tako to biva.

Otpevala sam se

Kao noćna pesma slavuja,

Kad su mu krošnju posekli

A on nije umeo

Na jug da odleti.

 

Kad bih imala svoj svet

Sometimes the curiosity can kill the soul, but leave the pain.

Kud cu, sta cu – da okrenem list

I sta sad? Sedim i sizim od svih sebe koje se posvadjase danas bez pardona. Kao da mi je malo kojestarija u glavi, samo mi je jos njihova frka trebala. Gde je problem? Nesto dojadilo  onoj brzoj, prakticnoj, racionalnoj i sarkasticnoj da leti prikacena na onu drugu  sto se odaziva na „blesa koja gleda u nebesa“. Kao kad se prejedete cokolade i onda vam se i od mirisa tu i tamo slosi, iako je secanje na nju slatko, tako milo i drago, ali prosto overdozirano.